Na današnji dan je proglašena pandemija: Šta i dalje ne znamo o kovidu?

Svet ulazi u četvrtu godinu od proglašenja pandemije kovida 19 a naučnici još uvek nemaju konačne odgovore na neka od pitanja koja okružuju bolest od koje je prema zvaničnim podacima umrlo 6,8 miliona ljudi, piše Danas.

Govoreći na konferenciji za medije šef Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adhanom Gebrejesus  kazao je „ovo nije samo javnozdravstvena kriza, ovo je kriza koja će pogoditi svaki sektor“.

– Zato svaki sektor i svaki pojedinac moraju biti uključeni u borbu – kazao je Adhanom Gebrejesus.

Tokom prethodne tri godine nauka je pokazala kakvi su skokovi mogući u situaciji kada postoji finansijska i politička volja bez presedana.

U rasponu od godinu-dve dana napravljene su vakcine, spaseni su milioni života, razvijene su efikasne antivirusne terapije, oboleli su zaštićeni od težih formi bolesti… Ipak, neka pitanja ostala su bez odgovora dajući prostor za cvetanje teorija zavere.

Odakle je virus potekao?

Da li je novi korona virus potekao sa pijace u Huanu ili je „pobegao“ iz laboratorije?

Virus sličan SARS-CoV-2 pronađen je među slepim miševima koji žive u različitim delovima Azije.

Pretpostavka je da je korona virus sa životinja prešao na čoveka i da se to desilo na pijaci u Huanu, jer su prvi oboleli iz Kine bila lako dovedeni u vezu upravo sa ovim mestom.

Ono što je međutim i dalje misterija jeste – u kom trenutku i na koji način je virus sa životinja prešao na čoveka.

Druga teorija, koja je u početku odbacivana kao teorija zavere, a sada postaje „ravnopravna“, jeste da je virus potekao iz laboratorije.

Ovu pretpostavku nedavno je podržao i direktor FBI Kristofer Rej, koji je kazao da je korona virus „najverovatnije potekao iz laboratoriji koju kontroliše kineska vlada”.

–  FBI već duže vreme sumnja da je pandemija počela najverovatnije kao rezultat mogućeg laboratorijskog incidenta, izjavio je Rej za televiziju Foks Njuz.

Pitanje o poreklu korona virusa, te da li je zaista nastao u labaratorije, nije samo medicinsko već i duboko političko, i na njegov odgovor utiču mnogi nemedicinski faktori.

Tela koja bi trebalo da sprovode nezavisne istrage poput Svetske zdravstvene organizacije nisu daleko odmakla. Kineske vlasti nisu bile spremne da podele neophodne informacije sa predstavnicima SZO, pa je istraga  obustavljena.

U nedostatku nezavisnih istraga vrlo je moguće da će odgovor na pitanje o poreklu novog korona virusa ostati da lebdi između različitih pretpostavki još neko vreme.

Zašto neki ljudi obolevaju od dugog kovida?

Procenjuje se da preko 100 miliona ljudi u svetu boluje od produženog kovida – stanja koje nastupa nakon preležane bolesti i koje može da obuhvati desetine simptoma od kardiovaskularnih do neuroloških.

Pojedini pacijenti govore da mesecima nakon infekcije ne mogu da se vrate životu kakav su ranije vodili – nemaju snage, lako se zamaraju, imaju ubrzan rad srce, zbog magle u glavi ne uspevaju da se skoncentrišu….

Za sada postoji nekoliko dokaza ko sve može biti u većem riziku od produženog kovida. Primera radi, svaka nova infekcija novim korona virusom povećava rizik od ovog stanja. Pri tome čak i lakše forme bolesti mogu da se završe produženim kovidom.

Lekari za sada samo pretpostavljaju šta može biti razlog. Moguće je da virus ostaje u telu a moguće je i da simptome ne izaziva sam virus već imuni sistem koji posle susreta sa SARS-CoV-2 počinje da se ponaša neprirodno i okreće se protiv organizma koji bi trebalo da čuva. Jedna od pretpostavki je i da sitni krvni ugrušci koji ostaju nakon bolesti  zapravo prouzrokuju probleme u različitim delovima tela.

Naučnicima je važno da razumeju šta zapravo stoji iza dugog kovida da bi mogli da razviju odgovarajuću terapiju. Takva terapija je i te kako neophodna s obzirom da se produženi kovid već naziva “pandemijom unutar pandemije”.

Zašto neki ljudi razviju teže forme bolesti a neki lakše?

Kao i u slučaju produženog kovida postoji nekoliko jasnih stvari.

Stariji i hronični bolesnici su u većem riziku od težeg oblika bolesti. Dešava se međutim da kovid pokosi i prethodno mlade, zdrave osobe.

Da li možda genetika igra ulogu?

Naučnici širom sveta pokušavaju da sklope ovaj mozak a za sada postoje pretpostavke da genetske predispozicije mogu igrati ulogu u razvijanju pojedinih simptoma koji se viđaju u produženom kovidu.

I u Srbiji istraživači se bave ovim pitanjem. Grupa naučnika iz više ustanova, koje vodi prof. dr Ivan Jovanović, sa Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, pokušava da utvrdi genetske obrasce kod svakog od pacijenta i da ih poveže sa težinom kliničke slike kako bi našli onaj koji korelira sa najtežim formama kovida 19.

Postoje i studje koje u fokus stavljaju osobe koje su lako prošle kroz kovid.

Grupa istraživača iz Britanije nedavno je objavila rad u kome navode da su isti geni koji su naše pretke štitili od kuge prisutni i danas i da je vrlo moguće da pružaju dodatnu zaštitu od bolesti kao što je kovid.

Koja mera najefikasnije sprečava širenje virusa?

Očekivalo bi se da posle tri godine postoji definitivan odgovor na ovo pitanje ali to nije slučaj.

Kako u autorskom tekstu za Time pišu epidemiolozi sa Volongong i Djuk univerziteta još uvek nije jasno koja je mera najefikasnija u sprečavanju širenja virusa.

Kakva je na primer uloga maski? Maske zaista, kada se pravilno i disciplinovano nose, štite od zaražavanja.

Međutim, teorija je jedno a praksa drugo. Ni u jednoj zemlji na svetu obavezno nošenje maski nije moglo da bude implementirano na potpuno savršen način – niti su se svi pridržavali ove mere niti su to činili kako treba.

Druga široko primenjivana mera bila je zabrana javnih okupljana. Međutim moguće je da je u različitim periodima pandemije ova mera imala različiti efekat.

– Sasvim je moguće da je zabrana okupljanja bila efikasnija 2020. godine nego naredne, jer su 2021. ljudi već promenili svoje ponašenje (sami su počeli da izbegavaju veće grupe, prim. aut.) – pišu epidemiolozi.

Pri tome mnoge mere koje je trebalo da spreče širenje virusa imale su svoje posledice.

Na primer, zatvaranje škola ostavilo je siromašnu decu koja nisu mogla da pristupe onlajn nastavi bez obrazovanja. Ljudi koji su bili u kontaktu sa obolelima su morali u izolaciju a da nisu imali obezbeđenu finansijsku ili bilo koju drugu podršku. Određene profesije morale su da rade u vreme opšteg zatvaranja a da pri tome uslovi rada ne da nisu poboljšani već su pogoršani.

– Lako je zastupati pogrešno utemeljene stavove da su zatvaranja prouzrokovala “nezamislivu štetu” ili da su nefarmaceutske mere sjajna ideja. Mnogo je međutim teže postaviti pitanja: „Da li je bilo razumno zatvoriti škole zbog zarazne bolesti?“ ili “Da li su naredbe da se ostane kod kuće imale zanemarljiv benefit ili štetu udružene sa drugim merama?“ ili čak “Da li smo mogli da postignemo isto smanjenje broja slučajeva sa intervencijama koje imaju manje štete?”. Nažalost teška pitanja ne donose političe poene iako su najvažnija – pišu autori i zaključuju da su nam upravo odgovori na ova i slična pitanja neophodni zbog naredne pandemije koja će neminovno doći.