Dva meseca trajalo je glasanje „Frans fudbala“ za najboljih 11 igrača u istoriji fudbala i sada smo dobili njihov „tim snova“.
<
Za najbolji fudbalski tim svih vremena glasalo je 140 renomiranih novinara.
Ovo je epilog njihovog glasanja.
Lav Jašin (Rusija)
Zvali su ga “crni pauk”. Verovatno najveći golman u istoriji fudbala, jedini čuvar mreže koji je dobio Zlatnu loptu “Frans fudbala”.
Celu karijeru posvetio je moskovskom Dinamu, ispred čijeg stadiona se nalazi bronzana statua, i reprezentaciji SSSR-a, koju je vodio do titule na prvom Evropskom prvenstvu 1960. godine.
Paolo Maldini (Italija)
Jedan od najboljih defanzivaca svih vremena. Podjednako uspešno je igrao i centralnog beka. Definicija univerzalnog odbrambenog igrača moderne ere.
Čak 25 godina igrao za Milan, osvojio pet pehara klupskog prvaka Evrope – parira mu samo Pako Hento iz Reala 50-ih i 60-ih.
Dres reprezentacije Italije oblačio 126 puta.
Franc Bekenbauer (Nemačka)
Zvali su ga „Kajzer Franc“ – na terenu je plenio elegancijom.
Čuveni urugvajski novinar i pisac Eduardo Galeano napisao da je mogao da igra u odelu i cipelama.
U jednoj anketi izabran za trećeg najboljeg fudbalera 20. veka, a drugog evropskog (iza Johana Krojfa).
Vođa moćnog Bajerna 70-ih. Sa Bavarcima osvojio četiri Bundeslige, četiri nacionalna Kupa, UEFA Kup pobednika kupova, ali i tri vezana Kupa evropskih šampiona.
Predvodio reprezentaciju Nemačke do evropskog (1972.) potom i do svetskog trona (1974).
Kafu (Brazil)
Rekorder po broju nastupa za Brazil – čak 142 puta oblačio dres “karioka”.
I poslednje sezone u Milanu, kada je imao 38 godina, igrao na sličnom nivou kao i u prethodne dve decenije.
Jedan od najdarovitijih, tehnički najprefinjenijih bekova svih vremena.
Svetski prvak 1994. i 2002. godine.
Ćavi (Španija)
Možda i najbolji zadnji vezni svih vremena.
Otelotvorenje tiki-taka stila, kojim je Barselona harala Evropom od 2006. do 2015, kada je osvojila četiri Lige šampiona.
Ćavi je uz to bio svetski i dvostruki evropski prvak sa Španijom.
Obožavan ne samo zbog fudbalskog znanja, već i zbog radne etike i izuzetno skromne ličnost.
Lotar Mateus (Nemačka)
Legendarna nemačka desetka iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.
Igrao na pet svetskih prvenstava – 1982, 1986, 1990, 1994. i 1998.
Proslavio se na Mundijalu u Italiji 1990, kada je izabran za najboljeg fudbalera, pošto je doneo „elfu“ treću titulu svetskog prvaka.
Maradona ga je opisao kao najvećeg igrača protiv kojeg je igrao.
Tokom karijere u Borusiji Menhengladbah, Bajernu i Interu, igrao na raznim pozicijama – čak i u odbrani.
Dijego Maradona (Argentina)
Argentinska fudbalska ikona nad ikonama, za kojom ovih dana tuguje ceo svet.
Dilema ko je veći, on ili Pele, trajaće dok je fudbala, ali mnogi ga smatraju jedinim i neponovljivim.
Na Mundijalu u Meksiku 1986. predriblao je celu odbranu Engleza za gol u četvrtfinalu. Na istom meču dao gol rukom, koju je sam nazvao – Božjom.
Zvali su ga “El pibe” (klinac), a neki su ga te 1986. oslovljavali i kao “mali zeleni” – zaista je na SP u Meksiku izgledao kao igrač sa druge planete. Doneo je Argentincima drugu svetsku krunu.
Pratile su ga kontroverze gde god se pojavio i jednako privlačan bio je njegov život van terena.
Simbol Napolija, sa kojim je osvojio dve titule Serije A.
O njemu su pisane knjige, pevane pesme, snimani filmovi. I snimaće se još…
Pele (Brazil)
Kralj fudbala. FIFA ga je 1999. izabrala za najboljeg igrača 20. veka.
Još kada je imao 17 godina Vlada Brazila ga je proglasila nacionalnim blagom i zabranila njegov izvoz.
Zato je celu karijeru proveo u zemlji kafe, sambe i fudbala, a Evropa ga je videla samo na Mondijalu u Švedskoj 1958, gde je osvojio prvu titulu svetskog prvaka, i 1966. u Engleskoj gde je bio povređen.
Jedini fudbaler koji je osvojio tri Svetska prvenstva -–prvi kao tinejdžer, a treće, 1970. u Meksiku, kao neprikosnoveno najbolji igrač planete.
Ušao u Ginisovu knjigu rekorda sa 1.279 postignutih golova na 1.363 utakmice, računajući i prijateljske – niko, naravno, nije toliko dao.
Magazin “Tajm” ga uvrstio među 100 najuticajnijih ličnosti 20. veka.
Lionel Mesi (Argentina)
Maradona ga je davno proglasio svojim legitimnim naslednikom.
Jedan od najvećih fudbalera svih vremena – deceniju i po igra na vrhunskom, najvišem mogućem nivou.
Rekordnih šest puta osvojio Zlatnu loptu za najboljeg fudbalera sveta, osvojio četiri Lige šampiona, 10 titula prvaka Španije.
U Barseloni i LaLigi srušio sve moguće rekorde – noseći dres katalonskog kluba postigao nestvarnih 445 golova.
Nema, međutim, tog digitrona koji će sabrati njegove driblinge, genijalne poteze kojima već 15 godina oduševljava fudbalski svet.
Jedino što mu nedostaje jeste velika titula s Argentinom.
Kristijano Ronaldo (Portugal)
Jedan od najboljih, a verovatno fizički i motorički najsavršeniji igrač u istoriji fudbala.
Umesto opisa, dovoljno je pobrojati statistiku i trofeje – 633 gola na 846 utakmica na klupskom nivou, 101 gol u reprezentaciji Portugala, pet Zlatnih lopti za najboljeg igrača na planeti, četiri Lige šampiona, Evropsko prvenstvo sa reprezentacijom, tri titule Premijer lige u Engleskoj.
I dalje se ne nazire kraj karijere, niti njegovih rekorda.
Ronaldo (Brazil)
Još jedan Brazilac koji je išao proverenom rutom – PSV, pa Barselona.
Njega su, doduše, zvali “Il fenomeno”, a ono što je Ronaldo Luiz Nazario de Lima prikazao 1996. i 1997. u dresu katalonskog kluba ušlo je u sve fudbalske antalogije.
Ni u njima, međutim, nisu mogli da se opišu svi njegovi vanserijski driblinzi, genijalni potezi i golovi kojima je oduševljavao planetu.
Prešao je u Inter, dva puta se teško povredio, i nastavak karijere je bio doveden u pitanje.
Značajno je usporio, ali čarolija nije nestala – odveo je Brazil do titule svetskog prvaka 2002. i postao najbolji strelac u istoriju Mondijala (kasnije ga je prevazišao Nemac Klose).
Igrao potom za Real i Milan.
Podeli vest:
