U nekim delovima sveta i dalje traje lov na veštice

Ponegde u svetu i danas optužuju ljude za veštičarenje, proganjaju ih i ubijaju. Internacionalno katoličko misionarsko društvo „Missio“ proglasilo je 10. avgust za međunarodni dan protiv ludila proganjanja veštica. 

 

Jerg Novak, portparol „Missio“ godinama putuje u zemlje u kojima ovo udruženje ima projektne partnere. Pre tri godine je u Papui Novoj Gvineji prvi put čuo da postoji progon pa i ubistva ljudi zbog veštičarenja. Od tada skuplja dokaze i fotografije počinilaca, piše Dojče vele. Sačinio je publikaciju koju nije mogao da objavi u Papui Novoj Gvineji, jer bi to dovelo u opasnost partnerske organizacije.

 

Bolesti, iznenadne smrti u porodici, loša žetva, mržnja, zavist i pohlepa – duga je lista razloga zbog kojih ljudi druge ljude optužuju za veštičarenje. Ona se u prethodnih nekoliko vekova nije znatno menjala.

 

„Veštica nema. Ali postoje optužbe, stigmatizovanje kojem je cilj da se sataniziuju i diskredituju neki ljudi, kako bi se stekle neke pogodnosti„, kaže Novak.

 

U Evropi je progon veštica trajao od 15. do 18. veka. Između 1560. i 1630. bio je vrhunac tog progona kada je prema istoričaru Volfgangu Beringeru, profesoru na Univerzitetu Sarske oblasti, ubijeno između 50.000 i 60.000 ljudi. Treba imati na umu da tada ni veliki gradovi kao što su Keln i Hamburg nisu imali više od 40.000 stanovnika.  

 

U 20. veku je u svetu ubijeno verovatno više ljudi zbog progona pod optužbom veštičarenja nego u 300 godina evropskog progona veštica.

 

„U Tanzaniji je između 1960. i 2000. ubijeno oko 40.000 ljudi koji su optuženi za veštičarenje. Takav delikt ne postoji u tanzanijskim zakonima, ali su najčešće seoski sudovi donosili smrtnu kaznu za određene ljude„, kaže Beringer. 

 

Broj žrtava pre 1960. nije poznat. Beringer smatra da se ne radi o samovolji.

 

„Došao sam do zaključka da progon zbog veštičarenja nije istorijski problem već aktuelni problem današnjice„, navodi ovaj istoričar.

 

 

U Tanzaniji su najčešće progonima pogođeni ljudi sa albinizmom, jer postoji sujeverje da se od nekih delova njihovog tela mogu dobiti lekoviti preparati. U Gani seoske zajednice vide razlog rođenja bebe sa albinizmom u prethodnom praktikovanju veštičarenja. U Kongu takozvana „veštičija deca“ bivaju izopštena.

 

Tereza Mema Mapenzi se brine o toj deci u gradu Bukavu, na istoku Konga. Ona je osnovala Centar za žene koje su silovali pripadnici paravojnih jedinica. Njena organizacija je partner sa organizacijom „Missio“. Kada je počeo da raste broj odbačene dece ona je takođe počela da govori o lovu na veštice. Njena organizacija pomaže deci da zaleče traumu, nađu smeštaj u sirotištima i mesto u školi.

 

„Saznali smo za više slučajeva silovanja dece, a porodica potom nije htela da ih prihvati. U drugim slučajevima su deca vanbračno rođena i moraju da žive sa jednim roditeljem koji ih ne prihvata. Ta deca dolaze kod nas, često ih tuku do krvi, označe ih kao veštice ili imaju druge povrede. To boli kad gledaš. Stalno smo iznova pod šokom kada vidimo tu decu bez ikakve zaštite. Kako je to moguće?„, kaže Tereza.

 

 

U Kongu takozvane slobodne crkve često dolivaju ulje na vatru. Za sidu ili neplodnost žena traže krivce i nalaze ih u vešticama – ženama i deci.

 

Na severu Gane žene optužene za veštičarenje žive zajedno u jednom kampu.

 

Cilj Centra je da posreduje u konfliktima i da pomogne ponovnom spajanju porodica koje su razorene zbog optužbe za veštičarenje. Ponekad ovoj organizaciji pođe za rukom da uz puno strpljenja ponovo integriše žene i decu u njihove porodice. To traje dve do tri godine, ali ne isključuje opasnost da žrtve opet budu optužene za veštičarenje.

 

Tereza Mema Mapenzi i Jerg Novk se nadaju da će Međunarodni dan borbe protiv progona zbog optužbe za veštičarenje povećati svest o ovom akutnom problemu današnjice.