Ne zaboravlja se kada ostaviš utisak na decu!

Dom omladine Pančevo u saradnji sa kulturnim institucijama u naseljenim mestima, otvoriće školu crtanja u Kačarevu, Jabuci, Dolovu i Banatskom Brestovcu. Radionice će se održavati svakog vikenda, tokom aprila, maja, juna i avgusta. Više o radionicama, sopstvenom radu i postignućima, za 013 info ispričao je predavač ove škole, ilustrator i karikaturista Nikola Dragaš.

Kako će škola crtanja izgledati?

Već imam razrađeni sistem o tome, kao ono što je naišlo na najveći odziv u poslednje vreme. To je da se tu ne stvara neki apsurd da će neko za sat, ili dva naučiti da crta. Nego, jednostavno radimo neku vrstu kreativnog razmišljanja, pri čemu nacrtam na papirima određene oblike, u kojima deca treba da vide nešto drugo. To su momenti kada se svi iznenadimo, kada neko ko smatra da ne zna da crta, napravi sjajne radove. To je poenta te radionice. Dakle, ne moraju da je pohađaju deca, koja su izrazito talentovana, ili znaju da crtaju. Ovo kreativno razmišljanje bi bio uvod radionice. Posle toga bismo, s obzirom da su radionice višemesečne, radili karikaturu, geg, portret i slično. Na kraju radionice, imam zamisao da to pretočim u knjigu sa njihovim crtežima. Ipak, pečat ove radionice biće kreativno razmišljanje, jer se deca tada opuste, dobijaju samopouzdanje da se sledećeg puta susretnu s portretnom, geg karikaturom, strip karikaturom. U suprotnom, mogu da se preplaše, i na samom početku pomisle da nisu za to.

Šta je to geg karikatura?

Geg karikatura je karikatura situacije, koja se uglavnom sreće u novinama. Određena situacija, događaj, ili razgovor se pretvara u karikaturu. S druge strane, kod portret karikature naglašavaju se fizičke karakteristike, povećanjem delova nosa, ušiju, tela. Može se naglasiti i sam karakter, ili zanimanje te osobe. S obzirom na ovu vrstu karikature, svi misle da karikatura uopšte predstavlja veliki nos, to jest, ako si nešto povećao, onda si na neki način završio posao. U stvari, karikatura je tu da nas upozorava, da nas opomene na neke stvari, nekada je duhovita, a koristi se i za ismevanje. Pomalo je i sarkastična, takođe. Ona je širok pojam.

Da li postoje određene teme kojima se bavite?

Imam nekog svog junaka – Srbina, Eru… Njega provlačim kroz različite situacije, političke, društvene, svakodnevne. Kroz njega prikazujem i samog sebe, svoje negodovanje, ili reakciju na ono što nas okružuje. Prema tome, radim na opšte teme. Takođe, kad je neki praznik, volim da napravim seriju ilustracija, novogodišnjih ili na temu Uskrsa, onda na temu kafe – igram se i sa zrnom ili ritualom ispijanja. Tako se dobija serija karikatura, i samim tim povod za izložbu. Na primer, imam jednu karikaturu koja je više puta bila objavljena. To su dve siluete ženskih osoba, koje su izašle na kafu, a umesto frizura imaju dve mačke koje kidišu jedna na drugu. Ona situacija kada izgleda da je sve u redu, ali, u suštni, nije (smeh).

Šta za Vas predstavlja crtanje?

Sve što sam radio, radio sam zbog crtanja. Zaposlen sam u Pošti Srbije kao grafički dizajner, a mislim da se sam moj upis grafičkog dizajna desio, kako bi mi crtanje bilo negde blizu. Kroz svaki plakat provučem ilustraciju, kad god to mogu. Kada se stvaraju crteži, svakom temom je potrebno pozabaviti se, pročitati literaturu i informisati se. Samim tim stiče se znanje, koje ostaje. Uopšteno, crtanje je lep posao. Sa njim sam otišao u Ameriku, proputovao Srbiju uzduž i popreko, upoznao kolege, izlagao u našim salonima. Međutim, ono zahteva i mnogo odricanja. Ja sam zaposlen, a crtanje, sada i ove radionice, iziskuju određeno vreme. Onda to trpi i moja porodica, supruga i troje dece. To je jedna neprestana borba. Ipak, to je ono što se jednostavno voli, neki moj poziv. Nekad u šali kažem: „Živim za crtanje, jer ću od njega i da umrem“.

Kada se javila prva inspiracija za stvaranjem?

Postoji jedna priča koju uvek govorim. Imao sam 4, ili 5 godina. Jedan moj rođak je radio u Službi državne bezbednosti. Kada je bio u poseti, svoj pištolj je stavio dalje, na neku komodu, a mene u krilo. Pušio je „Filter 57“, pa sam sa te daljine na kutiji tih slovenskih cigareta skicirao taj pištolj. Tog momenta je sve krenulo, roditelji su mi svakodnevno podmetali papire. Što se tiče aktivnog bavljenja crtanjem, odnosno izlaganja, objavljivanja i zarađivanja, to je počelo 2004. godine.

Pomenuli ste da Vas je crtanje odvelo u Ameriku. Utisci…

Pored toga što sam radio, stekao prijatelje, sigurno, do kraja života, obišao sva ta mesta, jako sam dirnut reakcijama dvojice dečaka. Tata jednog od njih je morao da dođe po mene, kako bih nacrtao dečaka, jer nije mogao da spava. Kada sam mu dao crtež, on je pogledao onako gore (kao ka Bogu), i rekao: „Hvala ti za najbolji dan u životu“. To je situacija koja nema cenu. Novac je potreban, naravno, ali ovo je nešto što ostaje. Ne zaboravlja se kada ostaviš utisak na decu, koja su poprilično strogi kritičari. Slično, jedan dečak mi je napisao pismo, u kojem mi se zahvaljuje što sam ga naučio da crta. To su dve stvari o kojima non-stop razmišljam. U Americi sam imao i izložbu dečje ilustracije, koja je održana na donatorskoj večeri, gde se sakupljao novac za obnovu i saniranje manastira Presvete Bogorodice u Indijani. Specijalno sam za to donatorsko veče uradio seriju od tri karikature „Srbin u Čikagu“, i sve tri su prodate na aukciji. Pomoć je iskorišćena za manastir, a meni je srce bilo puno što sam mogao da pomognem. Najveću zahvalnost dugujem Svešteniku Radovanu Jakovljeviću, koji je prepoznao to što radim, i pozvao me da to podelim sa našom decom u Čikagu.

Ako biste uporedili interesovanje za karikaturu u Americi, sa onim koje je zastupljeno kod nas, šta biste zapazili?

Tamo sigurno ima prostora za tako nešto, i, naravno, tamo sve finansijski bolje stoji. Ovde moraš da oguglaš na sve što te pritiska. Ako ćeš objavljivati u nekom renomiranom časopisu, ili crtati za neki renomirani festival, onda tu postoji i odgovornost. Mi imamo mnogo talentovanih ljudi, ali tužno je to što sve više odustaju. Naspram toga, moj entuzijazam je ogroman, što nekad prelazi u fanatizam. Lep je osećaj kada uradiš plakat za „Slaninijadu“, oni ga stave na onu ciradu, gde prođe sto hiljada ljudi. Svi mi umetnici imamo to „prokletstvo“, pod znacima navoda, uvek je više te neke slave, tog nematerijalnog uspeha, nego materijalnog. 

Vaši budući planovi su…?

Radionice u Domu omladine, ilustracija za veliki plakat u izlogu turističke agencije, ilustracije i saloni u Čikagu. Radionice želim da zaokružim, ili u obliku knjige, ili nekog diska, jer za tim vlada potražnja. Biće možda i izvesnih predavanja na tu temu.

Šta biste poručili polaznicima škole crtanja?

Sve se svodi na rad, literaturu, druženje sa kolegama, i posmatranje rada drugih umetnika. Savetujem da se rade konkursi. Oni koji učestvuju na konkursu očekuju neku nagradu, i, kada se radi konkurs, daje se sve od sebe. Posle godinu dana, ili dve, kada se okrenete, iza sebe imate hrpu radova. Kada imate hrpu radova, imate CV, kada imate CV, imate i šansu za posao. Svaki posao je potrebno odraditi kako treba. U suprotnom, pravi se loša reklama za samog sebe. Bolje je nekad odbiti posao, nego ga loše uraditi, ili promašiti. To je poštenije. Takođe, mora da se kupuje literatura. Ona se sastoji u stripovima, slikovnicama, dečjoj književnosti. Ako se neko bavi ilustracijom, treba da čita stripove. To razvija maštu, i podlogu na kojoj se grade ideje. Što se tiče karikature, najbolja literatura su katalozi salona, gde se može videti kako je sto ljudi odgovorilo na jednu istu temu. Suštinski, važno je baviti se time. Na primer, nije dovoljno završiti pravo, da bi neko mogao da bude pravnik.

Nikola Dragaš je, uključujući izložbu u Čikagu, do sada imao dvanaest samostalnih izložbi, i preko četrdeset kolektivnih. Dobitnik je velikog broja nagrada i diploma. Karikature i ilustracije objavljuje u časopisu „Neven“, „Večernjim novostima“, „Politici“, crnogorskim časopisima „Biseri“ i „Cvrčak“. Član je ULUPUDS-a i Udruženja karikaturista Srbije – FECO. Posvećen je porodici, knjigama, poslu, a posebno svojoj deci Dunji, Strahinji i Staši.

Jelena Katana