Pančevka Branka Marić prvi ženski rukometni sudija na Olimpijskim igrama

PANČEVO, 4. avgust – Na Olimpijskim igrama nisu učestvovali samo pančevački sportisti i treneri, deo olimpijskog duha i pokreta bile su i sudije koje su delile pravdu na olimpijskim mečevima i susretima. Prvi pančevački olimpijac rvač Stevan Damjanov delio je pravdu na rvačkim mečevima na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, dok je rukometni sudija Branka Marić sudila utakmice na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine i u Atini 2004. godine u paru sa Zoricom Gardinovački (danas Mašić). Ovaj sudijski par je ušao u istoriju svetskog, ali i našeg rukometa, kao prvi ženski sudijski par koji je delio pravdu na Olimpijskim igrama. 

Put Branke Marić i Zorice Mašić do najveće svetske sportske smotre bio je popločan napornim radom i pripremama, a trebalo je i izboriti se sa činjenicom da su žene u tada tipično muškom poslu. Često je njihov kvalitet u našoj zemlji osporavan, dok su sa druge strane na međunarodnoj sceni, od Svetske rukometne federacije, imale značajnu i važnu podršku. Pored svega poziv za učešće na Olimpijskim igrama u Sidneju, za njih je došao nekako neočekivano.

– Zoka i ja smo 1999. godine sudile na Svetskom prvenstvu u Norveškoj. To je bilo nama prvo Svetsko prvenstvo i niti sam ja znala šta znači da prođem test laktata – vađenje krvi iz ušiju. Kada smo tamo otišle samo nam je bilo važno da to prođemo i da nas ne vrate kući, jer kada te vrate kući, onda moraš da platiš troškove i za sebe i troškove za onaj sudijski par koji će da dođe da nas zameni. Nama je to 1999. godine bilo stvarno veliki problem. Uz sve to, ja sam se porodila u aprilu, u avgustu sam sudila Svetsko prvenstvo za kadete, a dete je ostalo samo kod kuće sa mužem. Onda smo na to Svetsko prvenstvo otišle na samo 10 dana i spakovale smo samo za deset dana boravka. Tamo nam je šef sudija sveta kaže: ‚‚Vas dve ste super sudile, mi smo iznenađeni, hoćemo da ostanete da sudite do kraja šampionata.“ Mi smo rekli da moramo da idemo kući, napomenula sam da imam malu bebu kod kuće od šest meseci, ali oni su insistirali da ostanemo. Ispeglamo nekako sa mojim mužem da mora još 10-15 dana da bude sam sa bebom i mi tu odsudimo još dve utakmice. Uveče, dan pre nego što je igran meč za treće mesto i finale, ponovo dođe šef sudija i kaže da su odlučili da promene delegiranje i da se to nikad u istoriji nije desilo i da ćemo mi sutra suditi meč za bronzu. Iako smo tog dana sudile meč za peto mesto oni su insistirali i šef svetskih sudija je dodao da ako budemo dobro sudile idemo na Olimpijske igre. Nama su se noge odsekle, došle smo tu i želele samo da nas ne vrate kući, a oni su nam rekli da možemo da budemo izabrane da sudimo na OI. Dobro smo odsudile taj meč i šef nam je rekao da dođemo u VIP zonu u toku poluvremena finalnog meča. VIP je bio baš daleko i moja Zoka je rekla da neće da ide, nego ide da zapali cigaretu. Nagovorila sam je i otišle smo tamo, a šef nam je rekao: ‚‚Ti nađi ko će da ti čuva dete, a ti nemoj da ostaneš u drugom stanju – sledećeg leta godišnji odmor provodite u Sidneju, ali nemojte to nikom da pričate!“ Mi smo bile u šoku i morale smo da ćutimo do jula meseca. Šest, sedam meseci ćutiš, ne smeš nikom da kažeš. Mi znamo da idemo na OI, a možda neko drugi čeka poziv u Jugoslaviji, pa ne smemo ništa da kažemo. Kada je zvanično stigao poziv to je stvarno bilo ostvarenje sna, podsetila se ovog momenta Branka Marić. 

Branka Marić ističe da fizičke pripreme za same igre nisu bilo previše naporne, ali da su morale naporno da rade kako bi dobile poziv Svetske rukometne federacije. 

– Naporne su bile pripreme za Olimpijske igre, na dosta turnira smo morale da sudimo. Testove fizičke spreme i nismo toliko imale, ali smo zato imale dosta fizičkih testova i priprema kako bismo došle do Olimpijskih igara. Kada smo išle na igre u Sidnej nismo imale fizičke testove zato što je to bila nagrada za sve što smo radile u prethodnom periodu dve, tri, četiri godine. Što se rukometnih sudija tiče poziv se lično dobija – ‚‚Svetskoj rukometnoj federaciji je čast da te obaveste da ste pozvani da sudite na Olimpijskim igrama.“ To znači da sudije ne delegiraju savezi i zemlje, već da IHF osređuje sudije koje će deliti pravdu na olimpijskom turniru, za razliku od nekih drugih sportova. 

Za razliku od prvih Olimpijskih igara na kojima su sudile, poziv da sudi u Atini 2004. godine ovaj sudijski par je očekivao. 

– To smo znale i očekivale smo poziv. Imale smo jednu sjajnu sezonu pre OI, a i u te četiri godine smo svašta sudile po Evropi i 2003. smo sudile na Svetskom juniorskom prvenstvu u Makedoniji meč za treće mesto, a zatim i Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj iste godine, ali tu smo već znale da ćemo ostati samo u prvom delu šampionata, jer smo već sudile završnicu jednog svetskog prvenstva. Znale smo da ćemo ići u Atinu. Na tim igrama je bilo 13 sudijskih parova, proširena je lista sa 12 parova, i pričalo se da smo mi to trinaesto prase. Međutim, rekli su nam da je lista proširena zbog nekih drugih evropskih muških parova, ne zbog nas dve. To je bilo drugačije, dok je odlazak u Sidnej bio šok za nas. 

Iako su svake Olimpijske igre priča za sebe, Branka Marić ističe da su neke stvari bile iste, što se dnevnih sudijskih obaveza tiče. 

– Svaki dan na Olimpijskim igrama je isti, samo su druge utakmice, ali je isti sistem. Ta dinamika je standardna. Ustane se ujutru, ode se na doručak, pa onda imamo pregled jučerašnjeg dana. Gledaju se utakmice koje smo sudile, pa komentarišemo šta je bilo dobro, a šta ne. Na utakmicama uvek ima jedan trener koji je postavljen od strane IHF-a, koji komentariše suđenje sa njegove tačke gledišta. Onda on kaže na taj dan najbolji je bio ‚‚taj i taj“ sudijski par. Jednog dana smo mi bile najbolje u jednom danu. Inače, taj deo traje sat i po vremena oni pričaju šta treba popraviti, kako popraviti, šta je trebalo, šta nije trebalo – gledamo klipove koje su oni pripremili. Onda po rasporedu i delegiranju odlazimo na utakmice da sudimo ili da kontrolišemo, i na jednim i na drugim igrama smo imali zaduženja i stvari koje smo kontrolisali u toku utakmica koje nismo sudile. Kada se to završi, svako ide nekim svojim poslom. Nije lako, dosta je naporno, rano se ustaje, isti je ritam, a uveče nismo legali pre ponoći. 

Iako nisu sudile finala i mečeve za treće mesto na Olimpijskim igrama, Branka Marić i Zorica Mašić su sudile neke važne mečeve, derbije grupa i duele velikih rukometnih sila. 

– Svaka utakmica ima svoju težinu, čak i po grupama kada meč odlučuje o prvoplasiranom u grupi – to je veoma težak meč. Mi smo sudile meč ženskih reprezentacija Norveške i Danske, koje su te 2000. bile izuzetno jake, a čini mi se da je ženski rukomet posle toga počeo da gubi na kvalitetu. Moram da istaknem i meč muških ekipa Španije i Slovenije za 7. mesto, ekipa koje su tada bile zaista jake. Realno, sve muške ekipe koje odu na OI su izuzetnog kvaliteta, pošto samo 12 najboljih ekipa učestvuje, sa izuzetkom Australije koja je automatski dobila učešće kao domaćin. Mi smo bile klinke tada, plus žene, a sudile smo meč u kojem se na terenu nalaze igrači Španije među kojima je bio jedan Talant Dušebajev i ostali vrhunski svetski igrači, koji eto nisu prošli dalje i igrali su meč za 7. mesto. 

U Sidneju su provele 25 dana, a imale su priliku da se upoznaju sa sudijama, sportistima i članovima delegacija iz drugih zemalja i drugih sportova. Australijaci su bili veoma ljubazni i potrudili su se da im predstave svoju istoriju, kulturu, običaje, hranu i sve što je tipično za Sidnej. Slučna situacija je bila i u Atini, ali kako je istorija Grčke i antičke Grčke jedna od najbogatijih na svetu mogla je da vidi znatno više kulturno-istorijskih spomenika. 

– Kada se završi takmičenje po grupama, bude malo više slobodnog vremena. Obilazile smo i Sinej i Atinu, videle sve što je značajno u ovim gradovima, ali smo se družile i sa našim sportistima, sa rukometašima najviše. Imali smo akreditacije i dodatne kartice koje su nam omogućavale da na sva borilišta uđemo u VIP zonu i da gledamo utakmice i mečeve. Dešava se svakakvih stvari, pa se slikaš sa navijačima, sa domaćinima. Sve u svemu izuzetno iskustvo i i jedno lepo sećanje. Na primer, Grci su posle otvaranja napravili feštu, pustli su sirtaki, pa su svi sportisti igrali i pevali na terenu. Puštali su sve tada popularne grčke pesme, pa su se sportisti na terenu i mi na tribinama super zabavljali dok smo čekali prevoz do svojih hotela. Igrali smo, pevali, bila je sjajna atmosfera. 

Posle dva učešća na Olimpijskim igrama jedna od najboljih srpskih sudija o ovoj svetskog sportskoj smotri stekla je jedan značajan utisak.

– Sve u svemu, to je jedan sjajan doživljaj, sa svim tim sportistima, ali glavni utisak je da je to više svetskih prvenstava na jednom mestu u isto vreme. Svako vodi računa o svome i ne interesuje ga šta se tamo negde dešava. Kada smo se vraćali iz Atine u avionu su sa nama bili i srebrna Jasna Šekarić i vaterpolo reprezentacija, koja je u finalu izgubila od Mađarske. Mi smo se šalili i pričali, ali vaterpolisti su bili baš razočarani. 

Svojim učešćem na Olimpijskim igrama prvi ženski sudijski par, koji je sudio na ovoj sportskoj predstavi, veoma je značajan za razvoj sudijskog posla i otvaranje puta ženama kao rukometnim sudijama, ne samo u našoj zemlji već u celom svetu. 

– Mislim da samo Zorica i ja otvorile nešto što više ne može da se zatvori, a to je žene sudije u rukometu. Prvo je nama bilo teško ovde na Balkanu iz nama znanih razloga i koliko god da je taj Zapad bio otvoren, ipak smo mi bile žene. Ne mogu da kažem, mi smo došle na Olipijske igre zato što smo mi bile žene, pa je neko hteo da pokaže da je njihov projekat uspeo. Iz ove perspektive, sada mogu da budem zadovoljna pošto su na prošlim OI u Londonu sudila dva ili tri ženska para i ove godine će u Riju biti dva ili tri para, možda i četiri. Mislim da smo otvorile ženama taj put u suđenju u rukometu i gledam sada po Evropi i retko koja zemlja sada nema ženski par, negde čak i dva. Mi imamo dva osim nas. Zorica i ja ćemo suditi još godinu ili dve dana i okrećemo se nekim kontrolorskim zadacima. Naravno da mi je drago što smo mi bile prve. Uz to na sajtu IHF-a ima spisak sudija koje su sudile na olimpijskim igrama. a nema spiska za sudije na svetskim prvenstvima. Mi smo upisane dva puta, a samo je legendarni sudija Milan Valčič, koji je sudio u vreme stare Jugoslavije, sa četiri učešća, ispred nas. Mislim da smo pomogli dosta razvoju i emancipaciji žena u ovom našem poslu, a nije bilo nimalo lako, jer je trebalo da preskočimo prvo ovo ovde. Čak i kada smo u Evropi i svetu stigle do nekih visina, ovde su nas vraćali nazad, ali posle svih ovih godina čovek na to ogugla. 

T. M.

Na Olimpijskim igrama nisu učestvovali samo pančevački sportisti i treneri, deo olimpijskog duha i pokreta bile su i sudije koje su delile pravdu na olimpijskim mečevima i susretima. Prv pančevački olimpijac rvač Stevan Damjanov delio je pravdu na rvačkim mečevima na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, dok je rukometni sudija Branka Marić sudila utakmice na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine i u Atini 2004. godine u paru sa Zoricom Gardinovački (danas Mašić). Ovaj sudijski par je ušao u istoriju svetskog, ali i našeg rukometa, kao prvi ženski sudijski par koji je delio pravdu na Olimpijskim igrama.