Odbojkaški revolucionar sa dve olimpijske medalje

PANČEVO, 7. avgust – Pančevački sportisti su na Olimpijskim igram osvojili ukupno pet medalja: tri zlatne, jedno srebro i jednu bronzu. Selektori reprezentacija su bili najuspešniji, a sa dve medalje, zlatom i bronzom na dva olimpijska turnira, na značajno mesto u istoriji jugoslovenskog, srpskog i pančevačkog sporta upisao se naš najtrofejniji odbojkaški selektor, Zoran Gajić. 

Trenersku karijeru je započeo u rodnoj Omoljici u Odbojkaškom klubu ‚‚Mladost“, a zatim se u potpunosti afirmisao u novosadskoj ‚‚Vojvodini“. Nakon izuzetno plodne karijere u srpskoj Atini, preselio se u Solun gde je predvodio ekipu ‚‚Arisa“, a zatim još nekoliko grčkih klubova ‚‚Oristijada“, ‚‚Olimpijakos“ i ‚‚A.E.K.“, onda turski ‚‚Arčelik“, pa ‚‚Iskra Odinjcov“ i ‚‚Ural“, a i azerbejdžanski klub ‚‚Rabita“ iz Bakua, sa kojim se okitio titulom klupskog prvaka sveta za odbojkašice. Uz to sa velikim uspehom je predvodio našu nacionalnu selekciju sa kojom je od 1995. do 2002. na šest takmičenja osvojio šest medalja, a osim naše nacionalne selekcije predvodio je reprezentacije Rusije i Irana.  Dva puta je bio učesnik olimpijskih igara, 1996. u Atlanti i 2000. u Sidneju. 

Odbojkaškoj reprezentaciji Jugoslavije, osvajanje bronzane na Evropskom prvenstvu koje je 1995. godine održano u Grčkoj, nije automatski obezbedilo učešće na Olimpijskim igrama u Atlanti naredne godine. Trećim mestom u Evropi i prvom zlatnom medaljom u istoriji jugoslovenske odbojke ‚‚plavi“ su obezbedili učešće na kvalifikacionom turniru.  

–  Kontinentalne kvalifikacije su održane krajem marta 1996. godine u Kopenhagenu. Mi smo imali šansu da prođemo odmah na Olimpijske igre pobedom u odlučujućem meču sa Rusima. Imali smo prednost i jednu loptu koja je prelazila sa strane protivnika na našu stranu, samo je trebalo da smestimo u protivničko polje, ali smo promašili. To je unelo nervozu u naše redove, što je dovelo do gubitka tog seta, a i meča. Rusi su prošli direktno na Olimpijske igre, a mi smo igrali interkontinentalni turnir tog maja u Minhenu. Bili smo ubedljivo prvi u konkurenciji ekipa poput Nemačke i Kine i tako izborili plasman na OI. Najinteresantnija stvar, koja je svima ostala u pamćenju, bila je proslava koju su u folkoteci u Minhenu napravili naši ljudi. Među njima su bili imigranti, naš konzul, dosta bivših sportista, kao što je čuveni bokser ‚‚Lepi Bora“. Na proslavi je bilo preko hiljadu ljudi, koju su napravili fenomenalnu atmosferu. Te kvalifikacije pamtim po jako lepom provodu i minhenskom noćnom klubu, i trenutku u kojem je cela ekipa shvatila da pokojni Dejan Brđović fenomenalno peva. Kada je uzeo mikrofon i zapevao, cela diskoteka je zanemela i svi su mu rekli: ‚‚Šta ti radiš na odbojkaškom terenu, što ne ideš da pevaš?“.

Da li ste očekivali da ćete na Olimpijskim igrama u Atlanti osvojiti medalju?

– Odbojkaški savez nam nije postavio konkretan takmičarski cilj. Lično sam uvek postavljao cilj da damo sve od sebe kako nam ne bi bilo žao što nismo pružili maksimum kada se završi takmičenje. Takav stav sam prenosio i na igrače. Trudili smo se da uvek pružimo maksimum u pripremama za svako takmičenje i da se u potpunosti posvetimo tome. Uvek je cilj bio na procesu rada, na modelu odnosa, da se maksimalno tu uradi, a posle šta bude. Iskreno, imao sam neki osećaj i da tada možemo da pobedimo svakog, osim Italijana i Holanđana, koji su zauzeli prva dva mesta. Sa njima smo uvek teško igrali. Sada se mnogo priča o dopingu, a 1998. godine na Svetskom prvenstvu u Japanu, reprezentacija Italije je pobedila nas u finalu, a posle su na doping kontroli pali Mikele Pasinato i Simone Rozalba, jer su im pronađeni anabolički stereoidi u krvi. Kažnjeni su sa dve godine zabrane izlaska na odbojkaške terene. To što su oni bili uhvaćeni 1998. znači da su u periodu devedesetih verovatno bili na dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima za šta nisu uhvaćeni. Mi smo tada imali problem da ih pobedimo, pored objektivnog kvaliteta koji su oni imali. Možda je i to odgovor što ih ranije nismo pobeđivali, jer su u dozvoljenoj, ali i nedozvoljenoj suplementaciji, bili ispred nas. Normalno uz suđenje koje često nije bilo na našoj strani, a tada nije bilo čelendža, trebalo je biti mnogo, mnogo bolji i biti spreman da ih dobiješ rezultatom 3:0. O tome niste mogli da pročitate nigde, to je bilo ‚‚fensi“ doping o kojem niko nije pričao. 

Posle sjajnih rezultata u naredne tri godine, kada ste se sa svakog takmičenja vraćali sa medaljom oko vrata, da li ste se nadali i da li ste očekivali zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine?

– Neke 1997. i 1998. na Evropskom prvenstvu u Holandiji, odnosno Svetskom u Tokiju, smo shvatili da možemo sa svima da igramo, pa sam prethodnim igračima dobro poznat cilj promenio. Sada sam od njih očekivao da treniraju, žive, rade i igraju kako dolikuje olimpijskom šampionu, pa šta bude – bude. To je funkcionisalo i ekipa je funkcionisala, jer su igrači bez obzira na sitne probleme, jedva čekali da se skupe i da krenu u reprezentativne akcije. Taj cilj je mogao da bude i psihološko opterećenje, ali je ekipa bila u vrhuncu i sazrela je za takav rezultat. Ta ekipa nije počela da se gradi 1995. godine, već je u gotovo istom sastavu igrala u juniorskoj konkurenciji još u vreme SFRJ-a. Neki od tih igrača su igrali na Evopskim juniorskim prvenstvima, zatim je veći deo njih nastupao na Evropskom prvenstvu u Frankfurtu 1990. godine, a još više igrača 1991. godine na Svetskom juniorskom prvenstvu u Kairu. Skoro svi su prošli taj sistem, a i sistem u klubovima u kojima smo mi kao treneri radili. Bilo je tu mnogo više rada, ne samo od 1995. godine, ali ljudi nisu pratili odbojku do 1995/1996. godine. Olimpijske igre u Sidneju su za neke igrače bile deseta, a za neke 12 sezona u takvom klupskom i reprezentativnom sistemu. Kada se to zna onda je jasno da ovaj rezultat nije došao preko noći. Kao trener i ja sam imao mnogo više iskustva u pripremama za samo takmičenje, znali smo na koji način da pripremimo ekipu, a da ih psihički ne opteretimo previše. Kod njih je to sve sazrelo i ispalo je tako kako je ispalo. Koliko su igrači bili zreli i spremni za uspeh pokazuju i dve poslednje pobede protiv Italije u polufinalu i Rusije u finalu. Iako smo pobedili sa 3:0, nije bilo baš toliko lako. Dugo su se slagale sve te kockice, ali drugačije ni ne može. Naravno postojala je neka vrsta drskosti i bezobraznosti kod igrača koji su znali i verovali da možemo svakog da pobedimo. To što ste najbolji ne znači da ćete nešto i da osvojite, samo zato što igrate bolje od ostalih. U sportu ne pobeđuje uvek bolji tako da smo mi morali i da naučimo kako se pobeđuje. 

Kako ste se osećali posle u trenutku kada je na meč lopti lopta koju je Ivan Miljković ‚‚smečovao“ završila u polju Rusije?

– Očekivali smo pobedu, jer smo vodili non-stop. U odbojci mogu lako da se preokrenu stvari, ali mi tačno znamo i osećamo fluid protivnika, da li je neko žilav, tvrd, da li smo ga slomili ili ne. Iskreno rečeno kad je došlo do tog momenta bilo je samo da se privede set kraju, jer smo već vodili sa 2:0. Mi smo imali dobar sistem u sajd-autu. Vasa Mijić je tada proglašen najboljim liberom, Kvisko Vujević je ‚‚crtao“ prijem, pa je Nikola dobijao savršene lopte, sa kojima je mogao da bira šta će da radi. Imali smo dobru igru na sopstveni prijem servisa i zbog toga smo lako i bez stresa rešili taj meč u svoju korist. Velika stvar je bila što se Ivan Miljković pojavio te godine, jer nam je falio igrač takvih performansi – da ima 2,05 m i da može da nam reši neke situacije u igri u kojima smo se do tada mučili. Možda je i to odgovor na pitanje što smo stalno bili drugi ili treći i imali problema sa pojedinim reprezentacijama. Sve smo mi imali kako treba, ali je takav igrač falio. To je prvo takmičenje na kojem se on pojavio i tada su se kockice složile. 

Kako ste se osećali tokom Olimpijskih igara? Da li ste osetili olimpijski duh i da li ste imali priliku da bodrite naše druge sportiste?

– Na svim prvenstvima i takmičenjima sam veoma koncentrisan na teren, pa često ne primetim stvari koje dešavaju sa strane. Nije bilo nekih previše specifičnih stvari ni u Atlanti ni u Sidneju. Najspecifičnija, najinteresantnija i najlepša stvar na OI je druženje u olimpijskom selu sa drugim članovima našeg tima. Olimpijske igre su kao 30 svetskih prvenstava na jednom mestu, dosta je haotično i velika je gužva, pa smo i u Atlanti i u Sidneju utakmice i druge sportove pratili na televiziji u delu sela u kojem je bio centar okupljanja našeg olimpijskog tima. Tu smo se družili i bodrili među sobom. To je specifičnost Olimpijskih igara. Interesantna je bila i interakcija sa ostalim sportistima, pošto se dešavalo da šetate selom, a pored vas prođe Serena Vilijams, a onda u menzi pored Vas sedne neki drugi vrhunski sportista. To ne može da se kupi parama, niti da se doživi ni na jednom drugom takmičenju. 

Jedan ste od najuspešnijih pančevačkih sportskih radnika sa dve osvojene medalje na Olimpijskim igrama. Koliko Vam znači ta činjenica?

– Meni bi bilo lepo i da nisam osvojio sve ove medalje sa tom ekipom, jer ja volim ovo što radim, a bilo mi je lepo i tada dok sam radio i sada mi je lepo dok se bavim trenerskim poslom. Još bolje je kada osvajanjem odličja dobijete i formalno priznanje kvaliteta koje vi i vaša ekipa posedujete, a uz to i pobedite velike svetske sile poput Rusije i Amerike, zatim Kineze, Francuze, Brazilce, Nemce, automatski dobijate samopouzdanje, veru i satisfakciju za sve što radite. To je velika privilegija sporta.

Koliko je iz sadašnje perspektive za Vas značajno to što je odbojkaška reprezentacija izborila učešće na 26. Olimpijskim igrama u Atlanti? 

– Po mom mišljenju medalja u Atlanti je možda i najveća prekretnica u marketinškoj i medijskoj promociji odbojke kao sporta i te ekipe. Kada smo prvi put došli u zemlju sa medaljama shvatili koliko je to ljudima u domovini važno. Pre povratka u zemlju nismo shvatali o čemu se radi, pošto je odbojka bila i ostala, vrlo skroman i marketinški i profesionalno nerazvijen sport koji ne može da se poredi ni sa jednim od drugih ekipnih sportova, upravo zbog veoma loše medijski i marketinški organizovane promocije. Tada smo na neki način postali deo porodice narodu bitnih ekipnih sportova, koje su u vreme SFRJ-a osvajali medalje – fudbal, košarka, rukomet i vaterpolo. Mislim da je to ubedljivo najveća prekretnica, ni titula olimpijskog šampiona iz Sidneja nije toliko velika, koliko ta medalja iz Atlante. Tada smo u borbi za treće mesto pobedili veliku reprezentaciju Rusije koja je bila strahovito jaka, a pre toga u četvrtfinalu fantastično psihofizički spremni Brazil. Pobedili smo ih sa 3:2, posle vođstva od 2:0, što je bio veliki psihološki podvig. Mislim da je razvoj ženske odbojke u Srbiji direktan produkt popularnosti koju je odbojka u našoj zemlji tada stekla. Da bi nešto uspelo u sportu morate da pobeđujete, a mi smo u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1995. od 26. februara do juna odigrali 10 utakmica, sve su prenošene na televiziji i ostvarili smo svih 10 pobeda. Kako se svi poistovećuju sa pobednicima i za nas same je to bilo veoma značajno. Popularizacija je počela u tim kvalifikacijama, a osvajanjem olimpijske medalje, koja ne može da se poredi ni sa čim, započeli smo ekspanziju odbojke na ovim prostorima. 

T. M.    

PANČEVO, 6. avgust – Pančevački sportisti su na Olimpijskim igrama osvojili ukupno pet medalja: tri zlatne, jedno srebro i jednu bronzu. Selektori reprezentacija su bili najuspešniji, a sa dve medalje, zlatom i bronzom na dva olimpijska turnira, na značajno mesto u istoriji jugoslovenskog, srpskog i pančevačkog sporta upisao se naš najtrofejniji odbojkaški selektor, Zoran Gajić.