ČOVEK I PAS: Boba i Branko, ljubav koja traje

Ukoliko prolazite često Sokačetom, jednostavno je nemoguće da ne zapazite njih dvojicu. Bobu i Branka, čoveka i psa. U okolini ih svi znaju. Po ceo dan provode zajedno. Branko, pas, je postao ljubimac svih komšija. Prolaznika, posetilaca kafića u Sokačetu. Zatekli smo ih tek pošto su završili doručak, u subotu ujutru. Pitali smo Slobodana Mejića – Bobu, kako su se on i Branko upoznali i kako provode dane.

Kako ste se ti i Branko upoznali?

Živeo sam u zgradi sa dvorištem, u Žarka Zrenjanina, kod „Sporta“. Bio je maj, ja mislim, kada sam ga video. Živeo je u tom dvorištu. Nije bio ničiji, deca su ga hranila, a svi stanari su komunicirali sa njim, bio je poznat jer je po celu noć lajao. Iz okolnih zgrada su se tokom noći čuli glasovi „Branko, tiše, tiše“. Jedne večeri , kada sam dolazio u zgradu, pogledi su nam se sreli i kroz mene je prošao neki elektricitet. Te noći sam ga sanjao. Onda sam shvatio da je to to i da ću mu ja predložiti da mi budemo partneri. Prihvatio je moj predlog i počeli smo da se družimo. Jasna, koja ga je hranila, mu je dala ogrlicu, a zajedno smo otišli da kupimo povodac. Jasna me je i ubedila da ga uzmem, a ja sam razmišljao o tome kako ću mu ograničiti slobodnu volju ako počnem da ga usmeravam, da mu stavljam to oko vrata. Pitao sam ga da li želi sa mnom da izađe do grada i on je krenuo sa mnom – bez tog povoca. I stvarno je išao pored mene, sve vreme. Kasnije, kada sam se vraćao u dvorište i ponovo odlazio, on više nije hteo da ostane, već je išao sa mnom. Zatim sam počeo da koristim taj povodac, da ga nešto ne bi povredilo. Tako smo počeli i zvanično da budemo partneri. Od jula, kada sam se preselio na Teslu, počeli smo da organizujemo naš zajednički život u novom stanu, da usvajamo pravila ponašanja i da pravimo kompromise. Brzo se navikao na sve, imao svoje mesto na kom je spavao, sa mnom je išao na posao i vraćao se. Ubrzo sam počeo i da ga ostavljam samog na sat-dva. Uvek me je sačekao lepo kod kuće.

Kako izgleda vaš dan?

Ustanem ujutro i izvedem ga napolje i onda krenemo da trčimo zajedno. Kada se istrčimo vratimo se u stan, spremimo se i krenem sa njim u grad. Nekada idem biciklom, a on trčkara pored. Ja imam radnju u gradu, tu sam oko butika, a on ide sa mnom svuda. Svi ga znaju. Sednemo u Coffee Shop, doručkujemo zajedno, onda on malo odmori, prilegne, prošeta se do parka, izigra se sa svima. Posle krenemo na ručak, kući, ručamo zajedno i onda dremamo zajedno popodne. Uveče se zajedno vratimo do grada.

Branko uglavnom šeta bez povoca, da li je bilo nekih neprijatnih događaja?

On je radoznao. Prepostavljam da je to zato što se u tom dvorištu, gde je živeo, igrao s decom i navikao je s ljudima. Da tako kažem – socijalizovao se.  I on bi da skakuće oko svakoga. Tako da je bilo nekih situacija sa psima, koji su, da tako kažem, drugačije naravi, da ih vlasnici drže čvrsto na povocu i ne puštaju ih da izražavaju svoju slobodnu volju, a on skače oko njih, želi da se igra i onda dođe do neke tenzije. Ali on je samo zainteresovan za igru. Međutim, ume na neke ljude da laje. Ne znam zašto. Kad vidi neka velika kolica i velike šešire, onda laje. Ne znam zašto. Ipak nije od onih pasa koji bi nekoga ujeo.

Kada moraš negde da odeš na više dana, šta se onda dešava s Brankom?

Onda je tu njegov drugi roditelj, Nemanja Vujić, on ga preuzima. Nemanja ima pristup koji je drugačiji od mog u odnosu sa psom. Međutim, Branko voli i taj njegov pristup koji je malo strožiji i oni lepo funkcionišu kada ja nisam tu. A tu je i Jasna, ja ostavim ključeve od stana njoj. Nekada ga ostave da spava u mom stanu. On je jako miran kod kuće, ne pravi probleme, ne grize nameštaj – nije nervozan.

Jesi  li imao pre Branka nekog kućnog ljubimca?

Ima sam mačke kada sam bio dete, a imao sam i psa. Moj tata, pokojni, voleo je mačke i držali smo ih u stanu.

Branko, koji je na početku spavao na stolici u kafiću,  povremeno je pokušavao da se uključi u razgovor. Nažalost, ja njegov jezik ne razumem. Deluje srećno i zadovoljno. Kao i njegov vlasnik, prijatelj, roditelj, svejedno kako ćete ga nazvati. 

Ukoliko prolazite često Sokačetom, jednostavno je nemoguće da ne zapazite njih dvojicu. Bobu i Branka, čoveka i psa. U okolini ih svi znaju. Po ceo dan provode zajedno. Branko, pas, je postao ljubimac svih komšija. Prolaznika, posetilaca kafića u Sokačetu. Zatekli smo ih tek pošto su završili doručak, u subotu ujutru.