Gordana Vlajić: Zaštita životne sredine je humana, korisna i neophodna profesija

Gordana Vlajić je dipolomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i specijalizirala odnose sa javnošću pri JIN institutu, u klasi prof. Van der Maidena (Uteht, Holandija). Dela su joj prevođena na poljski, engleski, makedonski, mađarski, arapski, portugalski, francuski, rumunski i slovenački jezik. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva knjuževnika Vojvodine, Mense i NUNS-a. Programska je urednica Matice iseljenika i Srba u regionu i urednica poezije u izdavačkoj kući ARTE iz Beograda. Sa Prof. dr Gordanom Pešaković i novinarkom Tanjom Šikić, inicijatorka je projekta ”Beogradski čitač” koji afirmiše čitanje i književnost. Skulpture mladih beogradskih vajara do sada su postavljene u Beogradu (Čubruski park), Pančevu (Gradska biblioteka) i Carlsbery (Gradski park, Orlando). Pokretač je i urednica dečjeg časopisa ”Ekopedija”, koji se bavi očuvanjem životne sredine. Majka je četvoro dece.

Šta je na vas u prethodnoj godini ostavilo najjači utisak?

– Moja deca, majka i prijatelji. Sa mnom su i kad nismo na istoj geografskoj dužini i širini. 

S obzirom da radite u Sekretarijata za ekologiju, da li možete da nam kažete zašto ste odabrali da se bavite zaštitom životne sredine i koliko aktivizam u ovoj oblasti važan?

– Duže od dve decenije sam sticala profesionalno iskustvo radeći sa vodećim marketinškim, advertajzing i pi-ar stručnjacima u domaćim i inostranim  agencijama, a onda sam poželela da to znanje i kontakte prenesem svom gradu. Zato sam pre deset godina prihvatila ponudu Jovice Božića, vlasnika više uspešnih kompanija, da budem direktor marketinga u Reciklažnom centru elektronskog i električnog otpada BiS Reciklažni centar u Omoljici. Zahvaljujući Jovičinoj profesionalnoj posvećenosti kao i tamošnjim kolegama, nepovratno sam se zaljubila u ekologiju. Divna, humana, korisna i neophodna profesija. Sve što uradite u cilju očuvanja životne sredine je svrsishodno i dragoceno. A sve što ne uradite – primetno i tragično. Kada se ukazala prilika, prešla sam u Sekretarijat za zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Pančeva. Sa tadašnjim i sadašnjim sekretarkama Sekretarijata, prepoznala sam prostor za mnogo korisnih aktivnosti na polju blagovremenog, odnosno što ranijeg ekološkog opismenjavanja predškolske i školske dece u Pančevu i okolnim naseljenim mestima. Možemo da se pohvalimo da smo jedina lokalna samouprava u Srbiji koja izdaje i četvrtacima besplatno deli dečji časopis „Ekopedija“ namenjen očuvanju životne sredine, koja u saradnji sa JKP Higijenom, takođe po svim školama, sprovodi akciju „Sakupi i ušedi – vredi“, koja je dobila jednu međunarodnu nagradu (Stokholm, Švedska) i domaća priznanja i nagrade među kojima i besplatnu realizaciju eko-spotova od strane beogradske Agencije Jolene Lut. U cilju rebrendiranja Pančeva u zeleni grad, Gradska uprava je postavila tzv. pametnu klupu, tri pametna autobuska stajališta i pametnu biblioteku. Shodno svemu ovome, aktivizam u ovoj oblasti je izrazito važna delatnost. Od obdaništa, gde se stiču korisne ekološke navike, preko edukacije roditelja jer je porodica prvi i najvažniji učitelj o načinima očuvanja prirode, do aktivnosti koje sprovodi civilni sektor i čije projekte ovaj Sekretarijat pomaže putem konkursa koje raspisujemo, pa do velikih korporacija koje životnu sredinu treba da čuvaju jer ih na to obavezuje zakon, ali i zbog afirmacije svoje društvene odgovornosti i kompanijske misije koja će neminovno dovesti do bar tri benefita: očuvanja prirode i životne sredine, profitabilnijeg plasmana roba i/ili usluga i unapređenja institucionalnog statusa.

Kada ste počeli da se bavite pisanjem? Kako pronalazite vreme za književno stvaralaštvo i o čemu najčešće pišete?

– Počela sam da pišem u Gimnaziji zahvaljujući gimnazijskom časopisu „Ne“ i Momčilu Paraušiću, mom razrednom starešini i profesoru filozofije. Nakon mature, po prvi put sam poslala pesme na konkurs. Raspisala ga je ondašnja Kulturno-prosvetne zajednice Jugoslavije i – dobila sam prvu nagradu. Jedinu do dana današnjeg za koju sam sigurna da je čista kao suza. Nagrada je bila novčana, a iznos toliki da sam se „odvela“ na skijanje, na slovenački Vogel. Kakva su to samo krila bila. Neko tamo, potpuno nepoznat, čitao je moje pesme i rekao je – ovo je najbolje. I sad mi se od toga malo pomuti u glavi. I naravno da sam posle toga nastavila da pišem. Na žalost, u malo kojoj zemlji se može živeti od pisanja, tj. može, ali ne svakoga dana, što bi rekla moja kuma. A na sreću, profesiju koja me hrani – rad na ekološkoj edukaciji dece i mladih – volim sa podjednakom posvećenošću, tako da mislim da sam nebeski povlašćena : )

Kako pronalazim vreme za književno stvaralaštvo? Vremena ima. Dug je dan. Malo smo „nahiperbolisali“ određene profesije. Sigurna sam da je vojvođanskom paoru, sa zemljom, stokom, kućom, štalama, dvorištem, živinom, kočinama, voćnjakom, ambarima… mnogo teže da odvoji vreme kako bi se nasmejan izmazio i poigrao sa sopstvenom decom. To su ljudi koji zaslužuju i ovo pitanje, i divljenje.

Najčešće pišem o onome što izazove „varnicu“ kada se u meni sudari dipl. spec. za odnose sa javnošću, tj. neko ko svoj radni vek provodi neprekidno tražeći način da tržišno afirmiše dobre primere, da ih kreira ako ih nema… i neko ko ushićeno poštuje moć reči i rečenica. Pišem i kada se zateknem  nesnađena u telu žene koja postoji na prostorima gde je sramota isticati pol uz istovremenu imperativnu jezičku akrobatiku sa rudarkinjama, politikološkinjama, hemičarkinjama… Moglo bi se reći da pišem kada tragam, ali i kada mi se učini da sam pronašla odgovore. I u prvom i u drugom slučaju bih da podelim. U prvom da bih se (s)našla, a u drugom, da bih druge podstakla da ne odustaju od traženja.  

Često putujete i prezentujete vaše stvaralaštvo. Koliko su ta putovanja važna i koje iskustvo vam je najdragocenije?

– Malo zahvaljujući književnim zaslugama, a više sticajem srećnih okolnosti, zaista dosta putujem. Hvala Bogu da je tako, jer su mi putovanja od hodočasnog značaja. Posebno izdavajam ona na koja odlazim kao predstavnik i član Udruženja književnika Srbije i za takva putovanja i međunarodne književne programe se veoma temeljno pripremam. Na takvim putovanjima sam pre svega predstavnik Srbije. Ne propuštam priliku da, u zavisnosti od toga gde gostujem sa svojim kolegama, pomenem segment naše uspešne literarne prošlosti, kao i da istaknem da sam iz Pančeva i da sa ponosom pomenem Nađu Higl, Bitevića, Borkovića… Mladih i uspešnih Pančevaca ima toliko, da pred inostranu javnost prilikom svojih gostovanja svaki put „izađem“ sa svežim vestima i novim imenima : ) 

Ova godina mi je bila posebno ispunjena putovanjima: Lisabon i poseta Kući čuvenog pesnika Fernanda Pesoe, Burgas u Bugarskoj i gostovanje na Međunarodnom festivalu poezije, Alaturk etno-naselje pored Antalije u Turskoj gde sam učestvovala na Međunarodnom seminaru „Mitologija i literatura“, u rumunskim Rešicama sam predstavila zbirku pesama  „Usud“, a sa Miodragom Jakšićem sam bila delegirana za Kongres u Talinu, u Estoniji, gde je inicirano pridruživanje Srbije sistemu PILAR koji se odnosi na isplate autorskih prava na pozajmljene bibliotečke knjige. Povodom godišnjice književnog stvaralaštva kijevskog pesnika Dmitrija Buraga imala sam priliku da prošetam  ukrajinskom prestonicom da bih nedavno provela šest dana u čudesnom Sankt Peterburgu, u organizaciji njihove Unije pisaca i Tamare Obradović, predstavnice Srpsko-ruskog društva iz Pančeva, koja kao doktorant ekonomije živi u Moskvi. Kada je došao red na mene, da se tokom književne večeri obratim publici u sali Književnog doma u Piteru (kako Rusi zovu svoju nekadašnju prestonicu) rekla sam: Imam sreće, obišla sam pola sveta. Bila sam u Americi, Japanu, Australiji, Skandinaviji… i sve do dolaska u Sankt Peterburg mislila sam da sam nešto videla. 

I upravo tako mislim. E, sad, svakako bih ga leti zamenila za Orebić, mestašce preko puta Korčule gde sam godinama letovala i gde i prethodnih godina odlazim sa istim neizdržom i dečjom radošću, ali Sankt Peterburg je „uživo“ prevazišao sva moja očekivanja i sve opise koje sam prethodno čula. Ogromnu zaslugu za moju zauvekvekovnu zamađijanost ovim gradom nosi i Julia Fedjakova iz Unije pisaca Sankt Peterburga koja je za četvoro srpskih književnika organizovala sve dane boravka uz kompetentne vodiče i prevodioce. Sa svakog putovanja se vraćam, što bi mladi rekli, „resetovana“.

Majka ste četvoro dece i svi su prilično uspešni u svojim oblastima. U čemu je tajna dobrog roditeljstva? 

– Ne znam. Velika većina roditelja deci pruža najbolje što ume ne bi li od njih napravila časne, vredne i srećne ljude. Među roditeljima postoje oni koji bacaju kladivo za olimpijski rezultat i oni koji, uprkos vežbama i zalaganju, ne mogu da prebace komšijsku tarabu. Hoću da kažem da ni roditeljstvo nije pošteđeno sukoba između želja i mogućnosti. Da sam se trudila, jesam. Da su moja deca neosporno osetila moju ljubav, jesu. Poznajem majke koje znaju da mese i ručno razvlače kiselo testo, prave najrazličitije vrste kolača, uvek su nežne i strpljive, uglavnom su kod kuće da bi nasmejano dočekivale i ispraćale decu i muža… Da sam maštala da budem takva – jesam. Da mi nije uspevalo da bacim kladivo za rezultat kojim bih bila zadovoljna – iskreno, nije mi uspevalo. A da su mi deca, uprkos ponekad šeprtljavom roditeljstvu, divni mladi ljudi – divni su. To je rezultat Božje rabote plus zasluge deke i bake i porodične genetike. Nego, znate šta me čudi? Devojke plaćaju da bi išle na fitnes, aerobik, pilates, jogu… – a ne znam slučaj da je neka platila da pohađa kurs roditeljstva. Još kada bi takav kurs postojao u okviru besplatne edukacije za porodilje, kao što pri nekim porodilištima postoji besplatna obuka za bezbolan porođaj kojoj mogu prisustvovati i budući očevi, to ne bi sasvim iskorenilo narkomaniju, maloletničku delikvenciju ili suicid, ali bi doprinelo smanjenju tragičnih maloletničkih sudbina u meri koju bi buduća analitika svakako potvrdila. Sad bi moja deca rekla ono što često govore: Bože, koliko smaraš! Je l’ stvarno smaram? 

Koliko vremena imate za odmor i kako se odmarate?

– Žrtva sam radoholičarstva. Kada se setim da bi bilo dobro da odmorim, čitam ili slušam muziku. Još uvek ne mogu da odlučim šta me više „ponese“. Ovih dana sam se ponovo dohvatila „Seoba“ Crnjanskog i bar deset puta sam samo tokom čitanja prve knjige pomislila: Ma, ne može bolje. Kakva misao. Kakva rečenica. Kakva naracija! Kakva strast! Isto, sa podjednakom naježenošću, pomislim i kad slušam, recimo, Šostakovičev Drugi valcer.

Na šta ste najviše ponosni u ovoj godini?

– Najpre na svoju decu i prijatelje. Potom na jubilarni 10. broj dečjeg ekološkog časopisa „Ekopedija“ koji uređujem sa kolegama iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine i kojem se od ovog broja pridružio i Vladimir Sivcevič Volođa, grafički dizajner i ilustrator koji je pre dve godine uvršten među 100 najboljih na svetu. Ponosna sam i na još jedan Književni čitalački maraton „Beogradski čitač“ koji se povodom Svetskog dana knjige sada već tradicionalno održava podno brdašceta na Vračaru, na kojem je postavljena prva skulptura „rođena“ iz projekta „Beograski čitač“ čiji smo autori Prof. Gordana Pešaković, novinarka Tanja Šikić i ja. Ove godine je istovremeni maraton održan i pored trećenagrađene skulpture koja je postavljena u parku američkog gradića Kaselberi, koju je uradio Miloš Šarić, mladi vajar iz Vlasotinca. Još jedna skulptura „Čitača“ koju je izvajao šabački mladi vajar Aleksandar Večerinović, postavljena je ispred Gradske biblioteke u Pančevu. Posebno me čini radosnom kad god sam u prilici da prepoznam i podržim talentovane i vredne mlade stvaraoce u domenu književnosti, muzike i vajarstva. 

Kakvi su vam planovi za 2019.

– Neki od mojih planova nisu vezani za godinu, već su mi podrazumevajući i na njihovom ostvarivanju neprekidno radim. Odnose se na obavezu svakog od nas da opravdamo svoju pojavnost na zemlji, da ne nipodaštavamo prošlost i tradiciju i da brižljivo planiramo budućnost kako bismo potomcima ostavili po parče dobrote kojom će se oni jednoga dana ponositi i koja će biti ugrađena u temelj njihovih domova i njihove nacionalne samouverenosti, ma gde bili. Problem srpstva je, pre svega, u neimanju nacionalnog ponosa. To nikako nije nacionalizam, ni rasizam, ni nacionalna arogancija. Neimanje nacionalnog ponosa je, recimo, kontinuirano nekorišćenje ćirilice. Neupotreba ćiriličnog pisma, posebno u tržišnim komunikacijama, rezultat je površnosti i nepromišljenosti. Da ne „mračim“, namerno ne pominjem (ili ipak pominjem) tendencioznu „akciju“ koja za cilj ima ćirilični genocid. Kada bi se u društvu poveo razgovor na ovu temu i kada bih rekla da je malo falilo pa da Karadžićevo „jedan glas – jedno slovo“ postane zvaničan način pisanja u Nemačkoj samo da je Gete još malo poživeo, tek bi tada pojedini sagovornici pokazali dozu ineresovanja uz upitno:  – Stvarnooo?! 

Gete je naše pismo smatrao savršenim, a Vuka Karadžića – genijem. Gete je doprineo da se reformatoru našeg pisma 1823. godine dodeli počasni doktorat čuvenog Jen univerziteta. Ksenofobija je pre svega lično, personalno zlo, a fetišističko i ksenofilično podaništvo hranjeno nedostatkom obrazovanja – uvek vode u nacionalni sunovrat.     

Pored ovih podrazumevajućih ciljeva, postoje i oni „lokalniji“ ali itekako važni. Naime, svakog 1. januara, već petnaest godina, moja deca i ja pravimo svoje spiskove ciljeva koje planiramo da ostvarimo tokom započete godine. Istovremeno, zajednički pregledamo želje iz prethodne godine. Razgovaramo o tome u kojoj smo ih meri ostvarili, koje ciljeve nismo postigli i zašto. Najviše volim deo u kojem se vraćamo na spiskove želja od pre više godina. To se obavezno pretvori u uzajamno čestitanje, ali mnogo više zadirkivanja i smeha. Ove ću godine, već znam, poželeti slično što i prošle: dobro zdravlje, slogu i radost svima u porodici i prijateljima, ispunjenje želja i planova koje imaju moja deca, zatim još i još putovanja i upoznavanje gradova i predela koje do sada nisam videla, snagu da završim započete knjige i sigurno ću ponovo napisati kako želim da u 2019. konačno naučim da plešem tango.

Gordana Vlajić je dipolomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i specijalizirala odnose sa javnošću pri JIN institutu, u klasi prof. Van der Maidena (Uteht, Holandija).