ISTINOČEŽNJA: Biljana Balać

Ne sećam se kako je bilo ranije, 60-tih i nešto kasnije, jer, tek sam bio rođen, ali petnaestak godina od tada, o pančevačkom rukometu, prvo sam slušao i gledao, a potom i pomno zapisivao i objavljivao, ne samo u pančevačkim medijima, sve važne događaje. Tako, kako god shvatili, postao sam vodeći hroničar u gradu na Tamišu. Zato znam i za junakinju ove priče.

Nije mi teško prepričati zlatan period ŽŽRK Dinamo, mada, bilo je dosta toga sjajnog i pre generacije rukometašica kojoj je pripadala Bilja, ali, iz pijeteta prema klubu, koji, nažalost, više ne postoji, i po hiljadu puta ću ponoviti, na sramotu svih nas, Pančevaca, posebno, kao, poštovaoca rukometa, sada ću se samo fokusrirati na Balaćevu.

Bila je izuzetna sportiskinja. Klasa za sebe. Ko je ozbiljnije pratio prilike, u doba dok je bivstvovala na rukometnom igralištu-složiće se, sigurno. Dinamova perjanica, reprezentativka, a godinama, kasnije, uspešna karijera u klubovima u Jugoslaviji, i van granica naše zemlje. Titule, šta sve ne. Na terenu, dok je gledate, neprekidan vatromet. Nisam, kasnije video, a svaka čast i ovim mlađim devojkama, koje su, ne samo stasale, neke već i završile reprezentativnu karijeru, ali pivotmen, kao što je bila Biljana Balać, ne, neće se još dugo pojaviti. Srođena sa terenom, sa loptom na Ti.

Krajem 2008. a to će se, kako rekoh, nažalost, poklopiti i sa krajem Dinama, bio sam sa klubom u Olomoucu, u Češkoj, na jednoj od međunarodnih utakmica, koje su odigrale Pančevke. Nisam ni slutio da će to biti i kraj, uskoro. Tako, nekako se poklopilo, bez obzira što su se u tim vratile neke iskusne igračice, da dignu klub, a među njima i Bilja.

Balaćeva se u međuvremenu udala, rodila ćerku, sada je to već ozbiljna devojka, a onda sam čuo da se odselila u SAD, u Njujork. Vedrina duha, nisam se nešto ni iznenadio. Povremeno, posredstvom društvenih mreža, shvatio sam, da je dobro.

A, onda, pre desetak dana, nešto sam jurio, u vezi sa obnavljanjem sinovljevog pasoša i uđem u obližnju agenciju, zbog uplatnice. Kad, vidim Biljanu Balać. Dugo, baš dugo, nismo se sreli. Nije izostala srdačnost.

„E Roki moj, pišeš o mnogima, a drugarice se ne setiš“ reče mi pri tom susretu.

Zato pišem ove rečenice, a nema boljeg načina, nego da se pojavi u Istinočežnji, na ovom mestu, da se mnogo vas, podseti jedne od najboljih sportiskinja koje je Pančevo imalo. U pogledu svojih ciljeva, Bilja je sve ispunila, kao sportiskinja. Za drugo, dovoljno je mlada, da učini isto.

Praštajte i dobra vam sreća!

Ne sećam se kako je bilo ranije, 60-tih i nešto kasnije, jer, tek sam bio rođen, ali petnaestak godina od tada, o pančevačkom rukometu, prvo sam slušao i gledao, a potom i pomno zapisivao i objavljivao, ne samo u pančevačkim medijima, sve važne događaje. Tako, kako god shvatili, postao sam vodeći hroničar u gradu na Tamišu. Zato znam i za junakinju ove priče.