ISTINOČEŽNJA: Dejan Konstantinović

Siguran sam da i vi imate prijatelje za koje možete potvrditi, život im nije za jednu rubriku, već pravi roman. Ko poznaje rođenog Pančevca, našeg Deju, a već godinama Njujorčanina, dobro zna o čemu zborim.

Trudim se, a takav je i posao, svu ovu naprednu tehniku, naravno i internet, svedem na ono normalno, pristojno, ali i edukativno, značajno. Ipak, postoji taj, posebno interesantan detalj, u mom životu, a u vezi je sa „pronalaženjem“ prijatelja, ili osoba, sa kojima sam nekada bio baš blizak, a sada su oni rasuti po belom svetu, kako kaže naš narod.

Jedan od njih je i Konstantinović. On je bio prvi čovek, tada momak, a ne moram da vas podsećam da sam ja sa Tesle, koji je živeo u samom centru grada, a da sam ga posetio. Prozor njegove kuće, gledao je na Gradski park, ona se maltene naslanjala na Narodni muzej. Srušena je odavno, da bi se sazidala nova zgrada, a posle deceniju, ma ko zna koliko, još je u izgradnji, a kada će biti gotova, ko bi to mogao da zna?

Elem, s njim sam počeo da se družim, jer je Deja, kao i većina mojih novih drugara, srednjoškolaca u to vreme, igrao rukomet. I tako, nađu se srodne duše. Kad se oženio, stvorio porodicu, a on i njegova supruga imaju ih troje, najstarijeg Bojana, te Adama i kćer Vanju, malo po malo, i ode iz rodnog grada. Samo sam čuo da je u SAD, tačnije, u Njujorku.

I pre izvesnog vremena, eto ga. Stiže mi poruka od njega. Veli da prati što radim, naravno i Istinočežnju, kao i da mu je drago što pišem o ljudima, običnom svetu, ali posebnom, za koji mnogi i ne znaju. Dodaje, drago mu je što u tekstovima nema politike i tih trivijalnosti, jer, između ostalog, zbog svega tog i jeste sad tamo gde jeste.

Na drugoj strani, meni se dopalo nešto što on radi, ali, potpuno i samo za sebe i svoju porodicu. O čemu je reč? Kuvanju, ili, bolje reći, spremanju hrane. Na Instagramu je od tog stvorio nešto posebno, a svaka ta forografija, gotov produkt njegovog umeća, uvek me ostavi paf, što bi rekli mladi.

Uveravam ga da se još ozbiljnije posveti tome, makar to nije problem na internetu, jer, ovo što on radi, ima neku magiju, posebnost, nepatvorenost, koja se retko sreće, među kopi-pejst delovanju, svuda oko nas. Kad smo se poslednji put čuli, operisao je kuk, čekao da se smiri situacija oko Covid-19, pa će, kako mi je objasnio, razmisliti da li da se upusti u taj, pominjani biznis.

Konstantinovići su rasuti po svetu. Neki žive u Srbiji, a deo porodice je u Njujorku. Želja im je da se jednog dana svi, zajedno, okupe u „trbuhu sveta“ i uživaju u životu.

Praštajte i dobra vam sreća!

Siguran sam da i vi imate prijatelje za koje možete potvrditi, život im nije za jednu rubriku, već pravi roman. Ko poznaje rođenog Pančevca, našeg Deju, a već godinama Njujorčanina, dobro zna o čemu zborim.