ISTINOČEŽNJA: Miki

Posle dosta briga, nas roditelja, a sad mislim na moju Biljanu i sebe, u vezi sa našim Dukijem, stigli smo i do dijagnoze-hemipareza leve noge i ruke. Naravno, ništa nismo znali u vezi sa tim, osim da nešto nije dobro, a ubrzo, to nešto, postalo je sve uočljivije, u hodu našeg sina. Zato, dobili smo preporuku da operiše levu nogu, tačnije, da mu se produži tetiva, koja najviše doprinosi nepravilnom koračanju. To je trebalo da uradi Josip Brdar, profesor, verovatno najugledniji ortoper-hirurg na našem prostoru. Ipak, zbog Dukijevog rasta, to je odloženo. U međuvremenu, preporučili su nam da krene sa fizio-terapijom.

Malo sam se raspitao i stignem do Mikija Vranića, koji radi u školi „Mara Mandić“, u Pančevu, baš kao fizio terapeut. Odemo kod njega, a kad smo se sreli, to je ovako izgledalo:

„Ja tebe znam“-reče mi krupni čovek, pri našem susretu.

„Znam i ja tebe“ i počnemo da se smejemo i srdačno pozdravljamo. Moja žena je ostala u šoku.

Miki Vranić je bivši košarkaš, a kasnije i fizio-terapeut KK Profikolor, (ranije Sloga iz Banatskog Novog Sela) nekada veoma ugledne sportske družine, koja, samo zahvaljujući autoritetu, na terenu i van njega, Zvezde i Partizana, nije stigla do titule. Ipak, Živku Uzelcu, kasnije, to je pošlo za rukom kad je formirao ŽKK Profi D. Od tad znam i junaka ove priče, ali, negde su nam se, a prošle su decenije, mimoišli pogledi, sve do tog dana, a ima tome, sad, već pet-šest godina.

Miki je od prvog tretmana, da to tako nazovem, u svojoj maloj kancelariji, u pomenutoj školskoj ustanovi, Dušana prihvatio kao svoje dete. Zato je napredak bio vidan, a kad smo posle izvesnog vremena ponovo otišli na kontrolu kod uvaženog Brdara, na Univerzitetsku kliniku u Tiršovoj, posle pogleda na njegovu tetivu i nekoliko koraka, prozborio je:

„Ko održava ovo dete, odličan je. Nećemo ga još operisati“.

Kad smo objasnili, imao je samo reči hvale za našeg Mikija, koji nije samo umećem, već i iskrenom ljubavlju, uticao da se sve pomakne sa mrtve tačke, a naše dete bude bolje. U međuvremenu, sa Vranićem sam uspostavio više nego prijateljski odnos, mada, zbog ove nesrećne Korone, nismo se dugo videli, ali, čujemo se redovno. Zove da pita kako je Duki. Redak čovek, i veoma dobar stručnjak.

Miki nikad nije dozvolio da mu se nekako, materijalno zahvalimo, mi, kao porodica. Naravno, radio je svoj posao, ali, za nas, to je, oduvek, bilo nešto više, pre bih rekao-pomoć prijatelja. Nisam siguran da ima otvorene naloge na društvenim mrežama, ali, možda će nekako stići do njega i ova priča, moja zahvalnost za sve što je uradio, da budemo srećni, kakvi smo danas, posle mnogo muka. Hvala Miki za sve!

Praštajte i dobra vam sreća!