ISTINOČEŽNJA: Otac Čedomir Milosavljević

Što bi rekao Crnjanski, u Dnevniku o Čarnijeviću: „Pun uspomena, pišem ponosno“, o junaku ove priče, svešteniku SPC i nastavniku na tamošnjoj Likovnoj akademiji.

U poslednje vreme otac Čedomir služi u manastiru Vavedenje, u srpskoj prestonici. Rođen je u Pančevu, oženjen Ksenijom, oboje odrasli u naselju Tesla. Važan mi je ovo podatak, jer ću jedan deo rubrike, nešto kasnije, baš tome da posvetim.

Milosavljevića, kao i njegovu životnu pratilju, poznajem od kad znam za sopstvene misli. Kako i ne, kad smo bili komšije toliko godina. Onda, pre više decenija, samo sam jednog dana čuo, Čeda, kako smo ga svi zvali, a prijatelji to čine i dalje, „otišao u popove“. Takav je naš narod. I zaista, posle izvesnog vremena, eto ga u mantiji. Trebalo je malo vremena da se naviknem na novonastalu okolnost, ali, sve je brzo došlo na svoje, što bi se reklo.

Onda, on i Ksenija, otišli su u Crnu Goru, gde su živeli desetak godina. Retko smo se u to vreme viđali, ali, po povratku u naš rodni grad, to je bivalo sve učestalije. Prvo, raznim povodima, a zatim, jer smo, mi, kao dve porodice, to hteli. Tada, danas, a ne sumnjam da će tako i ostati, uvek mi je bilo prijatno u njihovom društvu, a očeva mirnoća, blagost, ali i sjajan pristup, nama, svojim ispisnicima, dodatno me približio veri. Ikonopisanje, taj veliki dar-njegova je snaga, a svaka ikona, ruku delo, teret pretvara u blagost. Ličnost, čovek, jedinstven.

Da se sad vratim na Teslu, to pančevačko naselje, koje je poslednjih dana u žiži javnosti. Tako je, jer je baš otac Čedomir Milosavljević, autor dokumentarnog filma-Teslaši, posvećen jednom vremenu, odrastanju, najviše, našim roditeljima i prijateljima, kojih više nema.

Kad je nedavno održana premijera, pred punom dvoranom KC u gradu na Tamišu, lako sam shvatio, posle odgledanog, inače, po mom mišljenju, sjajnog dokumentarca, do sad ne viđenog u javnom diskursu, posle sažaljenja, ipak, dolazi nešto novo, a reč je o nadi, veri, da ne odustajemo, jer, život je lep.

Hodajući ka svom domu, a cela porodica je bila na premijeri, sunce je ponovo napunilo moje oči. Volim ljude, sada još više. Otac Čedomir Milosavljević, kada mi je zimus, predočio ideju o filmu, pa do njegove realizacije, dane je proveo snimajući svoje junake, pa u montaži, režiji. Rezultat-ponovo se pozdravljamo svojim pozdravom, kao ličnosti, uzdignuta čela. Sentimentalnost je bila neizbežna, kako drugačije i opisati našu zlatnu prošlost. Na tome mu najviše hvala.

Svako bi trebalo nešto da ostavi iza sebe, dok smo tu. Neki trag u večnosti. Njemu je uspelo za rukom, ne samo zbog filma. Kad bi svi bili tako blagi i čisti.

Praštajte i dobra vam sreća!

Što bi rekao Crnjanski, u njegovom delu-Dnevnik o Čarnijeviću: „Pun uspomena, pišem ponosno“, o junaku ove priče, svešteniku SPC i nastavniku na tamošnjoj Likovnoj akademiji.