JOHAN SABO: Brestovčanin nemačke krvi

Preci Podunavskih Švaba počeli su da se doseljavaju na ove prostore pre oko trista godina, neposredno nakon što su Austrijanci odavde proterali Turke.

Jedno od banatskih mesta u kojem su oni živeli većem broju jeste Brestovac i to, prema raznim saznanjima, u izuzetno harmoničnim odnosima sa preostalim uglavnom srpskim življem.

I tako je bilo sve do sredine 20. veka, tačnije do kraja pedesetih godina kada je, nakon Drugog svetskog rata, bitno izmenjena demografska slika, jer su Nemci jedan za drugim napuštali selo, da bi ih u relativno kratkom periodu ostalo svega nekolicina…

Harmonični suživot različitih nacija

Jedan od njih je i Johan Sabo čiji preci su generacijama živeli u Brestovcu.

– Iako su mi u familiji gotovo svi bili Nemci, u meni ima i mađarske krvi, jer mi se pradeda iz pomenute zemlje doselio ovamo 1876. godine, pa ja, eto, po muškoj liniji nosim njegovo prezime. Inače, on se najpre nastanio u obližnjoj utrini tako što je napravio kolibu od trske. U ono vreme radio je kao takozvani čikoš, to jest, čuvao je na ispaši konje od seljana. Dok je brinuo o životinjama, on je s prababom sekao cigle i 1926. godine uspeo da napravi ovu kuću. Pradeda je doživeo i veliku nesreću: nažalost, sinovi blizanci koje je, uz još dve ćerke, doveo iz Mađarske, jednog kišnog dana udavili su se u rupi odakle su vadili zemlju za cigle. Ipak, potom su on i prababa izrodili mog dedu i jednog mlađeg brata i nastavili su, kao i većina, da se bave poljoprivredom, pa su od nijedne brazde stigli do osamdeset lanaca – priča Johan.

Dakle, iako po ocu nosi mađarsko prezime, on je, gledajući babe i dede, tri četvrtine Nemac. Majka mu se inače prezivala Nemet,  a nakon što se udala, početkom 1938. godine, rodio se i Johan, koji je bio jedinac.

– U to vreme u selu je živelo šezdeset odsto Nemaca, dok su ostatak mahom činili Srbi starosedeoci. Kao deca zajedno smo se igrali na ulici, išli u isto zabavište, čak i za vreme Hitlerove okupacije i, sve u svemu, dobro se slagali. U školi su, kako mi je majka pričala, ćaci bili podeljeni na nemačka i srpska odeljenja, ali su učili i jezike drugog naroda. Tako je izvesna Bosa Živković nemačkoj deci predavala srpski, dok je neka nemačka učiteljica, koja se takođe prezivala Sabo, Srbima držala nemački. Pored toga, iako su se kafane uslovno rečeno delile na nemačke i srpske, ljudi su odlazili jedni kod drugih. Bilo je i mešovitih brakova, pa se primera radi, opštinski beležnik Dobrivoje Momirov, inače Srbin, oženio s Nemicom Gizelom Vines. Za vreme Titovog režima Nemice su se uglavnom udavale za Srbe, dok sam ja, recimo, ušao u brak sa Srpkinjom – kaže ovaj Brestovčanin.

Branili Jevreja za vreme rata

 

U Brestovcu je u to vreme živeo apotekar Jevrejin, za kojeg se, nakon dolaska Hitlera, založilo mnogo Nemaca, kao i Srba, kako ne bi otišao u logor.

– Čak je i napravljena i neka vrsta demonstracija. Tada su se oni koji su iz Pančeva došli da ga vode, malo povukli, ali su ga, zajedno sa ženom, na prevaru uveče odveli. Nažalost, bio je star i nije preživeo – ističe Sabo.

Do kraja pedesetih svi otišli

Sve u svemu, Johan napominje da su se ondašnji Brestovčani, dok Hitler nije zakuvao, besprekorno slagali; koliko mu je poznato čak ni za vreme rata nijedan Srbin nije stradao od nemačke vlasti, a isto važi i za Nemce nakon oslobođenja.

– Najvatreniji nacisti su pobegli sa nemačkom vojskom, ali je bilo poginulih meštana na raznim bojištima, njih pedesetšestoro, koji su hteli-ne hteli morali u rat, jer im Treći Rajh to ne bi oprostio. Od mojih niko nije stradao, ali je otac bio zarobljen na Ubu još 1941. godine kao vojnik Kraljevine Jugoslavije, a potom je radio i vozio kamion u borskom rudniku, dok je u Albaniji učestvovao na izgradnji pruge Elbasan – Tirana. Struge strane, ne pamti se da je ovde bilo komunista ili partizana, pa nije bilo potrebe da se u mestu sprovode bilo kakve racije. U selu nije bilo čak ni vojske. Jedino su pred povlačenje vojske Vermahta ovde bile stacionirane neke trupe, zajedno sa tenkovima i drugim naoružanjem, pa su i u mojoj kući petnaestak dana spavala dvojica vojnika. Iako sam imao samo četiri, pet godina, pamtim mitraljesko gnezdo, koje su nadletali američki avioni, pa je jedan pogođen, a pilota su spasavali Srbi. U to vreme postojala je izvesna Miloradovićeva pustara, gde je, nakon rata, bilo mnogo izbačenih Nemaca, kao i prema Pločici. Tamo su radili bez ikakvog maltretiranja, a čak su i dobijali neki novac od kog su otplaćivali državljanstvo i dozvolu za useljenje u Nemačku. Neki su bili prebačeni u Knićanin, koji je bio jedini klasični logor, i Besni fok, gde su bila poljoprivredna dobra PKB-a – kaže Sabo.

Iako su svi izbačeni iz svojih kuća i smešteni na pomenute lokacije, period iseljavanja krenuo je tek od 1952. godine i završio se negde oko 1958. godine.

– Ja sam ipak ostao u svojoj kući tako što su deda, njegov brat, i izvesni doktor Šljivovački nešto uradili, što mi ni do danas nije poznato, pa su neki ljudi i moj otac pobegli. Čak smo u jednom momentu bili isterani, ali je ubrzo stigla depeša, podvučena crvenom, da ne sme niko da nas izbaci. Možda je uticalo i to što smo nosili mađarsko prezime – priča Johan.

Sve u svemu, poslednji Nemci napustili su Brestovac do 1958. godine.

– Pored mene ostala je još jedna Nemica – Katarina sada Aleksić, udata za Srbina, koja je skoro moj vršnjak, rođena 1937. godine. S njom i dan-danas često progovorim na nemačkom jeziku. Inače, otkada sam se oženio suprugom Slavkom 1967. godine izjašnjavao sam se kao Jugosloven, ali se osećam i kao Nemac. Što se moje poslovne karijere tiče, bio sam saobraćajni inženjer, i radio kao tehnički rukovodilac ATP-a, pa u „Lasti”, a kad mi se otac razboleo, prebacio sam se u pančevački „Trgoprodukt”, odakle sam otišao u penziju 1995. godine. Imam ćerku i dva sina od kojih je mlađi građevinski inženjenjer, a drugi mašinski inženjer, radi u nemačkoj firmi ZF, zbog čega je i naučio moj maternji jezik. Možda sam i pogrešio što ga nisam naučio ranije, ali to nisam uradio da ne bi imali „fleku”, jer su u to vreme ratne rane još uvek bile dovoljno otvorene – navodi Brestovčanin.

Besprizornici oskrnavili grobnicu

Familija Sabo imala je grobnicu na danas opustelom nemačkom groblju u Brestovcu, gde je bilo sahranjeno njih sedmoro – od Johanovog pradede do poslednje – baba Judite.

– Nažalost, grobnicu su, početkom osamdesetih prošlog veka, poharali i oskrnavili izvesni Bogdanovići, poznati po raznim izgredima. Nije to bio nikakav nacionaličstički gest, već čisto koristoljublje. Pomenuta braća su se na kraju potukla, pa je jedan umro od batina, a drugi završio u zatvoru zbog ubistva, da bi im otac preminuo nekoliko dana kasnije od infarkta. Nakon toga sam odlučio da zazidam grobnicu, a kosti sam preneo na pančevačko Novo groblje, gde sam sahranio i oca i suprugu. Ovde je sada čista divljina, iako bih u po noći znao gde je grobnica – kaže Sabo.

On je u novije vreme uobičavao da se povremeno čuje s rođacima i prijateljima u Nemačkoj, nekadašnjim Brestovčanima.

– Bio sam jedanput kod neke sestre, kao i kod rođake po babinoj liniji i drugara Franca, koji je, do pre godinu dana, navraćao ovamo. Jedanput mi je nenajvljen došao brat Alojz. Nisam ga prepoznao, jer mi se pritom obratio na srpskom, ali kada sam shvatio o kome se radi, krenule su suze – priseća se Johan.

Dok je radio, Sabo je živeo u Pančevu, a po odlsaku u penziju, vratio se u porodičnu kuću iz 1926. godine, koja ga još uvek dobro služi. Kaže da mu je lepo ovde, da se odlično slaže sa komšijama, kao i da ponekad svrati u invaliski klub na karte i šah… Naravno, kad mu to dozvoli epidemiološka situacija…

Preci Podunavskih Švaba počeli su da se doseljavaju na ove prostore pre oko trista godina, neposredno nakon što su Austrijanci odavde proterali Turke.