Društvo

PANČEVCI U DIJASPORI: Amalija Stojsavljević, istoričarka umetnosti

Pančevo, Ned, 03/12/2017 - 12:56
Gordana Bušin

Amalija Stojsavljević rođena je 1984. u Pančevu. Živela je u Vladimirovcu, Pančevu, Banja Luci, Ljubljani. Nakon završetka studija Istorije umetnosti u Beogradu, radila je kao kustoskinja-bibliotekarka u Muzeju savremene umjetnosti RS u Banja Luci, gde je položila državne ispite iz kustoske prakse i bibliotekarstva. Tokom ovog perioda kustoska praksa joj je fokusirana na afirmaciju mlađe generacije umetnika iz Bosne i Hercegovine i Balkana, putem različitih regionalnih događaja- izložbi, festivala, radionica.

Objavila je veliki broj istraživačkih i kritičkih tekstova u štampanim i internet magazinima, kao i trojezičnu monografiju umetnika Davora Gromilovića „Wrong Time Wrong Place“ iz 2015. Nakon pohađanja Škole za kustose i kritičare u Centru za savremenu umetnost u Ljubljani, upisuje Master studije iz Istorije umetnosti u Beču, gde sada živi i radi. Članica je Udruženja „LINE IN“, gde se bavi realizacijom izložbi i drugih projekata čiji je cilj promocija alternativnih umetničkih praksi Balkana.

Članica ste bečkog Udruženja “LINE IN”. Koja je Vaša uloga u aktivnostima Udruženja?

— Interkulturalno druženje “LINE IN” formirano je kao neformalna i neprofitna organizacija čiji je osnovni cilj podsticanje diverziteta putem umetnosti, odnosno različitim kulturno-umetničkim dešavanjima. Tokom desetogodišnje aktivnosti udruženje je realizovalo veliki broj projekata koji obuhvataju festivale, izložbe, koncerte, performanse, projekcije filmova i dr., čija je suština zapravo interkulturna saradnja i demokratičnost u smislu otvaranja mogućnosti svima koji imaju potrebu umetnički da se iskažu. S obzirom na to da se potpuno slažem sa takavim nekonvencionalanim konceptom tretiranja umetnosti, nekako je bilo logično da dodje do saradnje. Centar okupljanja udruženja, tj. njegov “sestrinski” prostor za realizaciju većeg broja projekata u poslednjih pet godina jeste klub-galerija „AU“, gde se trenutno bavim različitim zajedničkim i solo-projektima koji se tiču izlaganja „marginalih“, odnosno nekomercijalnih umetničkih praksi sa Balkana. Kad već govorimo o ovim projektima, mislim da je važno pomenuti saradnju na izložbi pod nazivom „Crteži i Animacije“(„Zeichnungen und Animationen“) našeg sugrađanina, umetnika Vuka Palibrka, koja je mogla da se vidi tokom jula meseca i koja je na bečku publiku ostavila izuzetno snažan utisak.

Kakvo mesto po Vama zauzima Pančevo na mapi evropskih gradova? Poznato je da postoji nekolicina kvalitetnih umetnika koji žive i stvaraju u našem gradu, ali kako biste ocenili umetničku scenu malog grada nadomak Beograda?

— Na ovo pitanje je malo teže kratko i jednostavno odgovoriti, jer bi se za početak moralo preciznije odrediti šta se podrazumeva pod kvalitetnim umetničkim delom/umetnikom i šta zapravo obuhvata umetnička scena jednog grada. Ako pođemo od određivanja scene, videćemo da se umetnička aktivnost nekog grada ne svodi samo na proizvodnju jedne umetničke prakse, već da je ona fragmentirana u manje celine i slojeve, koju u zavisnosti od naši umetničkih „afiniteta“ vidimo ili ne. To znači da pored tendencija pojedinih umetnika da se uključe u  savremene umetničke tokove, što se odlično moglo videti na Pančevačkom Bijenalu umetnosti, paralelno egzistiraju i oni koji i dalje prave „lepe“ i „dopadljive“ slike koje će visiti u dnevnim sobama kupaca.

Međutim, mislim da ono što pančevačku umetničku scenu čini relevantnom i prepoznatljivom u internacionalnom kontekstu, na šta sam veoma ponosna, jeste njen underground sloj, tj. umetnici i umetnička praksa koja se proizvodila u galeriji „Elektrika“, i koja je u različitim oblicima nastavila da postoji i danas nezavisno od nje. Moram da priznam da mi se retko kad dešavalo da po evropskim gradovima ne sretnem nekog umetnika koji nije čuo za “Elektriku”, izlagao u njoj ili je bar iz radoznalosti posetio. Takođe, različiti autori kojima je “Elektrika” bila „matični“ prostor, razvili su sopstvene inicijative i kolektive, čime je nastavljeno održavanje početnog undergound impulsa.

Čitajući Vaše kritičke osvrte na banjalučku umetničku scenu stiče se utisak da je ona nevidljiva, zanemarljiva, konzervativna, kao i da politika manipuliše umetnošću. Zašto ste živeli i radili u sredini koja je u neskladu sa Vašim poimanjem života i umetnosti?

— Najveći problem mladih, tek diplomiranih studenata istorije umetnosti u Srbiji jeste clash sa „realnošću“, gde veoma brzo shvatiš da si studirao nešto zanimljivo, ali da je mala verovatnoća da ćeš raditi u struci. Kako moji roditelji nemaju privatnu zbirku umetnina, koju bih mogla da obrađujem i izlažem po Evropi, a uža i šira rodbina ne zauzima značajne pozicije u institucijama kulture, imala sam zapravo dve opcije; ili da ostanem u Srbiji, radim nešto profitabilnije i povremeno se bavim umetnošću, ili da odem iz zemlje. Izabrala sam ovu drugu. Za početak mi se  otvorila mogućnost da radim kao kustos u Muzeju savremene umjetnosti RS u Banja Luci, što sam iskreno nerado prihvatila, s obzirom na to da sam donekle bila upoznata sa kulturno-umetničkom situacijom u Bosni i Hercegovini. Međutim, upravo je boravak u Banja Luci bio neka vrsta brze i grube inicijacije u svet umetnosti, što je zapravo značilo rušenje klinačko-idealističke predstave o umetnosti i suočavanje sa realnim stanjem njenog funkcionisanja, odnosno mehanizmima (političke) moći koji se odvijaju u pozadini. S obzirom na to da na tako nešto nisam mogla da utičem, tj. da napravim neku veliku promenu, krenula sam od malih- da ukazujem na problem unutar umetnosti pišući kritike. Mislim da kao što ne postoji „idealna“ sredina za življenje tako ne postoji ni ona za bavljenje umetnošću, naročito ne na Balkanu, ali je zapravo krucijalan naš lični odnos prema problemima na koje nailazimo; neki se pomire sa situacijom i nastave da žive u nekakvoj unutrašnjoj ilegali, dok neke druge ljude problemi aktiviraju, postanu izazov i  kreativno ih angažuju.

 

amalija.jpg

 

Kako život u Beču utiče na Vaš profesionalni razvoj? Šta od Bečlija možemo da naučimo?

— Ima dana kada nemam baš osećaj da sam van Srbije, jer je veoma velika koncentracija ljudi iz bivših jugoslovenskih republika, što može da bude naporno. Zato često o Beču razmišljam kao o nekoj tampon-zoni između “slovenskog” i “germanskog” elementa, gde su oni kroz zajedničku istoriju i kulturu isprepletani i na neki način nerazdvojni. To se oseća i u celokupnom sistemu funkcionisanja države, koji iako je sređen i doteran demokratskim narativima, ipak ima mnogobrojne probleme, naročito sa jačanjem (ekstremno) desno orijentisanih političkih partija i emigrantskom krizom. Ovo manje ili više osećate u zavisnosti od profesije kojom se bavite. Ako se bavite nekim trendy poslovima, poput informacionim tehnologijama ili vam je struka tražena na tržištu rada - zanati su veoma isplatljivi- onda nećete imati problema sa zaposlenjem i napredovanjem. Sa umetnošću je nešto drugačije, jer je to, mogu slobodno tako da kažem, snobovsko-buržoanska praksa unutar koje su mnogo hermetičniji i krući mehanizmi funkcionisanja.

Zapravo, ono što odmah na početku shvatite jeste da je sve precizno i uredno klasifikovano, a to znači da s obzirom na to da dolazite sa Balkana, od vas se očekuje da problematizujete u okviru umetnosti teme sa područja iz kog dolazite i tada možete biti izuzetno uspešan srpski, hrvatski ili bosanski umetnik u Beču. Sa druge strane, ako želite da izađete iz tog okvira, da se bavite na primer apstraktnom skulpturom ili temama koje se ne bave ratom u Bosni i Hercegovini ili socijalističkom Jugoslavijom, onda su vam šanse za izlaganje mnogo manje, a samim tim kontakti i umrežavanja, odnosno novac ili/i uspeh. Ne bih da generalizujem, ali većina umetnika i kustosa iz bivše Jugoslavije koji žive, studiraju ili rade u Beču suočavaju se sa tim “veštačkim” fiksiranjem za jedan identitet. Ono što je pozitivno ovde jeste da vam je otvorena mogućnost za eksperimentisanje sa različitim poslovima unutra vaše struke i da budete adekvatno plaćeni za to. Za razliku od Srbije, gde ako i dobijete posao, gledate da ga zadržite do penzije, jer je mala verovatnoća da ćete dobiti novi, ovde je sve to mnogo frekventnije i veće su mogućnosti u tom smislu.

Da li održavate kontakt ili saradnju sa kolegama iz Srbije? Kakav je Vaš utisak - kako se oni "snalaze" ovde?

— Svakako. Sa kolegama sa kojima se krećem u okviru istih ili sličnih umetničkih tokova ostala sam u kontaktu kako na nivou prijateljstva, tako i bliske profesionalne saradnje. Tužno je kad shvatite kako obrazovani i ambiciozni mladi ljudi žive u potpunom prekarijatu i nemaju za početak instituciju ili prostor gde bi mogli da krenu nečim konkretnim da se bave. Problem naše discipline je što ne funkcionišu institucije umetnosti, a ako biste radili nešto van njih, subvencije države za umetničke projekte su minorne, tako da od svega toga ne možete da živite. Manje-više svi pokušavaju da rade na nekim solo istraživanjima ili projektima koji su najčešće neplaćeni, dok su im izvor finansija za život potpuno drugačiji poslovi ili porodica.

Šta treba da učinimo da bi umetnost u Srbiji bila na mestu prioriteta koje zaslužuje da ima? Da li bi dobar marketing mogao da promeni stanje svesti? 

— Mislim da je marketing trenutno najmanji problem u Srbiji. Za početak bi trebalo da imamo kvalitetnu državu sa uređenom političkom strukturom, što bi se dalje reflektovalo na kulturnu politiku, umetnost i sve ostale sfere života. U tom lancu sledeći problem je nedostatak kulturne infrastrukture, u smislu galerija, muzeja, kulturnih centara, gde bi se realizovali različiti umetnički programi bez cenzure i drugih partijskih uslovljavanja. Najčešće stručno neobrazovan kadar je na ključnim pozicijama što dodatno komplikuje stvari kad je u pitanju selekcija i prezentovanje aktuelnih umetničkih tendencija. Ovo se sve dalje odražava na publiku, koja je uglavnom pasivna i nezainteresovana za aktivnu participaciju u kulturnim događajima svog grada.

Šta sve danas treba da se poklopi da bi kvalitetno umetničko delo prešlo granice države u kojoj je nastalo?

— Nekako sve više stičem utisak da je teže izlagati u Srbiji nego van nje, jer u Srbiji pored gorepomenutih problema sa sistemom umetnosti, u domenu ljudskih odnosa vlada nekakva  koagulacija u klanove, tj.oko nekog izložbenog prostora se formira rodbinsko-prijateljska formacija koja ima dominat nad njegovom izlagačkom praksom i gde je spoljni faktor retko relevantan. Sa druge strane, kad je u pitanju izlaženje van granica zemlje kvalitet igra najmanje bitnu ulogu (jer je kvalitativna kategorija), već je najvažnije konstantan rad, neprekidno usavršavanje i jasna vizija toga šta želite od svoje umetnosti. Dobar primer za to je po meni, način na koji funkcioniše umetnik Davor Gromilović iz Sombora sa kojim nekoliko godina sarađujem na različitim projektima, između ostalog i na trojezičnoj monografiji njegovih radova po nazivom „Wrong Time Wrong Place“. On je jedan od retkih umetnika mlađe generacije koji nije otišao iz Srbije, živi od svog rada (od čije poetike ili estetike nije odustao zbog umetničkih trendova), a praveći karijeru u Evropi i Americi. 

 

Tekst je nastao u okviru projekta "Pančevci u dijaspori" koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 



Marketing

Najnovije vesti