Društvo

PANČEVCI U DIJASPORI: Maja Firle, doktorka veterinarske medicine

Pančevo, Ned, 14/01/2018 - 17:46
Mirjana Marić Veličković

Nakon što je završila Fakultet veterinarske medicine u Beogradu, Maja Đurović, sada Firle je 1993. godine spakovala svoje stvari i otišla u Nemačku. Posle više godina rada u različitim veterinarskim ordinacijama 2004. godine započinje svoju privatnu praksu kojom se i dan danas uspešno bavi. Osim što je vrstan stručnjak, veoma joj je važan društveni angažman, pa je tako pokrenula jednu sjajnu akciju koja traje već deset godina i povodom koje je 2010. godina dobila nagradu u oblasti zaštite životinja.

Za portal 013info Maja Firle ispričala je kako se snašla u disciplinovanoj Nemačkoj i šta je sve postigla u poslednjih dvadest godina.

Kakve vas uspomene vežu za period odrastanja u Srbiji?

– Posle OŠ „Stevica Jovanović“ završila sam Gimnaziju „Uroš Predić“, a zatim Fakultet veterinarske medicine u Beogradu. Imala sam veoma lepo detinjstvo. Sve čega se sećam je bilo pozivno. Jedan lep školski period sa jakom podlogom za sve što sam kasnije postigla. Gimnazija je za mene jedna od najboljih škola za koju sam čula i imala sam sreću da je pohađam.

Kada je počelo vaše interesovanje za veterinu?

– Oduvek sam imala i volela životinje, ali nisam bila svesna da je to nešto posebno. Htela sam da studiram arhitekturu, ali se u nekom trenutku sve promenilo i otišla sam na veterinu. U međuvremenu sam saznala da se većina mojih predaka bavila veterinom. Kao detetu mi nije bilo bitno i nisam bila svesna toga. Verovatno je to bio neki moj životni put, sudbina koja me je vodila da završim taj fakultet i na kraju stvarno budem zadovoljna što sam to izabrala.

Foto: Privatna arhiva
26781898_394770877612557_473678693_o.jpg

 

Kada ste odlučili da odete u Nemačku?

– Tata je bio predstavnik Petrohemije u Nemačkoj, a ja sam u to vreme često odlazila kod njega. Počelo je ono vreme 1993/94. kada nije bilo nimalo lako ovde. Kada sam završila fakultet otišla sam u Frankfurt da vidim šta se dešava, zaljubila se i ostala. Iako ste ta veza završila, sve kasniji lepi događaji, desili su se u Nemačkoj.

Da li je teško uspeti u toj zemlji?

– Ljudi uglavnom misle da je nemoguće.  Jeste teško, ali kada se nešto želi onda svašta može da se postigne. Naši ljudi su stvarno cenjeni - od lekara, zubara i medicinara. U početku izgleda zastrašujuće kada dođete, a ne poznajete jezik, kao što ga ni ja nisam znala. Učila sam ga pored onoga što sam tada radila, a to je bilo sticanje veterinarskog zanata kod čoveka iz Hrvatske. Ipak, jedini put da krenem sama je bio da završim još osamnaest ispita i to sam uradila na Fakultetu u Gizenu, a druga važna stavka da se odreknem svog državljanstva. To mi je teško palo, ali su to bila dva uslova koja su neminovna da bi kao stranac otvorila ordinaciju.

Foto: Privatna arhiva
26828085_394773747612270_252593928_o.jpg

 

Kako biste opisali vašu ordinaciju?

– Moja ordinacija se razlikuje od ostalih, zbog nekog socijalnog angažmana koji mi je važan jer sam balkanska duša. Pre nekih deset godina sam počela da primećujem beskućnike sa psima na ulicama. Uvek sam se pitala kako uspevaju da brinu o svojim psima jer znam šta im sve treba. Veterinarske usluge su veoma skupe, posebno ako se żivotinja razboli ili joj je potrebna neka operacija. Tako sam ja počela da sa jednim svojim malim koferčićem jednom mesečno da ih obilazim i pitam da li im treba pomoć i to je počelo brzo da se širi. Posle godinu dana se ustalilo, a onda su počeli da nailaze problemi. Nisam bila svesna da veterinar u Namačkoj ne sme da pruža svoje usluge besplatno, čak nijednu tableticu protiv parazita da da životinji. Sebi sam napravila velike probleme da se čak pojavila i veterinarska komora da me pita zašto to radim. U jednom trenutku sam mislila da ću morati da zatvorim ordinaciju. U Nemačkoj su stroga pravila. Onda su mi neki ljudi preporučili da otvorim svoje udruženje preko kog može da se igra po svim pravilima igre i sada radimo tako već deset godina.

Kome konkretno pomažete?

– Moja ideja je dostigla veliku popularnost. Snimali su emisije i dan danas novine pišu o tome. Ideja je postala organizacija. Udruženje opstaje zahvaljujući donacijama koje se usmeravaju za pomoć životinjama čiji vlasnici nemaju sredstva da brinu o njima. Ovo je nastalo iz ljubavi prema životinjama i ljudima. Na zapadu ima jako puno ljudi koji ne pronalaze sebe u tom sistemu i ostaju bez posla, bez novca, krova nad glavom i jedino koga imaju je taj pas. Svuda su nepoželjni gosti i nemaju šanse da dobiju bilo kakvu pomoć za svoje životinje, u tome im naše Udruženje pomaže. Tamo ste sami krivi ako niste u skladu sa sistemom i ako propustite svoje šanse. Sada ima sve više onih kojima pomažemo koji žive na minamalcu, nego samih beskućnika.

Foto: Privatna arhiva
26782095_394774590945519_557386902_o.jpg

 

Da li se neko pridužio toj vašoj ideji?

– Nakon 2010. godine kada sam dobila nagradu od Ministarstva za ekologiju, u oblasti zaštite životinja, pridružio mi se jedan veterinar koji je u penziji dr Fric, koji već osam godina radi sa mnom. Mi svake preve subote u mesecu odlazimo na stranicu metroa u Frankfurtu gde dođemo sa volonterima, postavimo svoje plakate, ljudi se okupe, pitaju šta ih zanima, daju neki svoj doprinos... To je veoma živopisno i traje par sati. Osim toga što pomažemo životinjama beskućnika, često čujemo i njihove životne priče, pa nekada dođu i kažu da im je bilo jako loše, ali da su nakon naše pomoći uspeli da pronađu neko rešenje. Meni je jako drago da to čujem. Volim ljude i životnje i taj spoj je ono što je od od mene napravio ono što danas jesam.

Kakav je osećaj biti veterinar u Nemačkoj?

– Nemci imaju jedno veliko poštovanje i ljubav prema životinjama. Velika razlika je raditi u jednoj takvoj zemlji kao veterinar. Važan je i taj materijalni moment. Oni imaju novca da plate sve veterinarske usluge, od čišćenja zuba do vakcina. To je dobro jer su na taj način su iskorenjene mnoge bolesti, upravo zahvaljujući njihovoj disciplini.

Foto: Privatna arhiva
26754694_394776610945317_169395171_n.jpg

 

Koliko je ova profesija cenjena tamo?

– Veterinarska medicina je u Nemačkoj omiljeni fakultet. Može se upisati samo ako je neko skroz odličan đak. Nekada se dosta dugo čeka kako bi se došlo na red za studiranje, jer je interesovanje veliko.

Postoji puno predrasuda o Nemcima. Da li ste ih i vi imali pre nego što ste se odselili?

– Imala sam predrasude, ali sada mogu da kažem da je Nemačka moja druga domovina. Našla sam jako dobre prijatelje tamo koji razmišljaju isto kao i ja. Na kraju ipak vi birate ljude koji vam odgovaraju. Svi ljudi koji su oko mene su veoma pozitivni. Nemci generalno cene drugarstvo, druželjubivi su i nisu cicije. Uvek su spremni da pomognu. Od velikog kruga ljudi sa kojima sam u kontaktu većinu čine Nemci.

Šta to Nemačka ima, a nedostaje Srbiji?

– Disciplna i rad. Retko kada ćete u Nemačkoj videti pune kafiće u podne. Oni izlaze, druže se, ali je sve to orijentisano na vikend.

Koje su prednosti života u Nemačkoj?

– Kada živimo tamo negde uvek nam nešto fali nešto odavde. Kada smo tamo fali nam ovo ovde i obrnuto. Međutim, uvek nedostaje taj naš mentalitet. Ja gde god da sam pokušavam da uzmem ono što je najbolje kako bih našla svoj unutrašnji mir i sreću. Ono što sam tamo dobila je neko priznaje za svoj rad. Veoma se radujem svom poslu. Osećam se prihvaćeno. Moja ordinacija je zahvaljući tom balkanskom „šmeku“ postala interesantnija od drugih. Imam puno zaposlenih i zadovoljna sam. Otac mi je odavno rekao da sam izabrala najteži put, ali se on zaista isplatio.

Foto: Privatna arhiva
26782023_394774927612152_1954159173_o.jpg

 

Kako provodite slobodno vreme?

– Provodim dosta vremena sa životinjama. Imamo tri psa. Trčim svakog dana po 10 km, što mi omogućava balans jer radim stresan posao. Nemci su veoma zahtevni, životinje su im veoma bitne i ne sme se napraviti nijedna greška. Da biste bili cenjeni u Nemačkoj morate da imate visoke kriterijume u radu. Kako bismo sve radili kako treba i moj muž je počeo da radi kao menadžer u ordinaciji.

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

– Familija. Ležernost života koja tamo postoji. Sunce. Moji stari prijatelji.

maja_djurovic_2.jpg

 



Marketing

Najnovije vesti