PANČEVO – SKRIVENA JEDNOSTAVNOST POSTOJANJA: Vrt na Sodari

Ne tako davno, 1879.  u južnoj Francuskoj, u departmanu Drom, u selu Orvil, seoski poštar Ferdinand Ševal, je rešio da napravi platu iz mašte. Pešačeći svakog dana po 30 km i raznoseći poštu imao je vremena da sanjari i mašta. I onda u svojoj 43. godini je rešio da maštu i snove pretvori u svoju idealnu palatu. Svakog dana, tokom 33 godine gradio je svoju idealnu palatu sam, svojim rukama, svojim materijalom, o svom trošku i bez projekta.Palata je dimenzija 26 x 20 x 11m. U početku je bio izložen podsmehu seljana, kritici seoskog sveštenika i ljutnji svoje žene ali nije odustao. Sledio je svoju maštu da bi ostavio trag o sebi u svetu koji je, možda, najbolji od svih mogućih svetova; što nikako ne znači da ne može biti bolji.

Kako je gradnja odmicala, ljudi su počeli da dolaze da vide to čudo – Idealnu Palatu poštara Ševala. I od tada, već gotovo 100 godina ljudi posećuju Idealnu Palatu poštara Ševala.Poslednjih 50, iz celog sveta. 

Godine 1966.  francuski ministar kulture Andre Marlo je Idealnu palatu poštara Ševala proglasio za spomenik nacije. Tako je opredmećena mašta i volja seoskog poštara iz sela Orvil stala u isti red sa dvorcima Versaja i njenim tvorcima, arhitektima Le Voom, Le Notrom i Mansardom.

Strast i želja za stvaranjem je seoskog poštara uvrstila među najveće francuske neimare. I danas putnici iz celog sveta dolaze u selo Orvil departmana Drom, na jugu Francuske da vide remek delo, maštovitog duha i snažne volje, velikog neimara, poštara Ševala.

Velika je sreća da sam ovu priču čuo još na fakultetu, na predavanjima svog dragog, i sada već pokojnog profesora, Ranka Radovića. Iskreno, priča me je ostavila ravnodušnim jer sam tada bio prepun nekih drugih, danas za mene, pogrešnih ideja o arhitekturi. Ali je nikada nisam zaboravio i to je najvažnije.

Negde, 2015. godine,  u leto, bazao sam besciljno gradom pokušavajući da se šetnjom izbavim od viška slobodnog vremena i nabasao sam na vrt na Sodari, slučajno i neočekivano. Kakva je to bila trenutna ozarenost! I mir, izuzetan mir!
Vrt gotovo nigde. Vrt na strmini između garaža i nekog kanala, koji je možda nekada bio i potok, sa crnom vodom prepunom đubreta…kako tada, tako i sada.

Vrt isplaniran i izveden u najboljoj tradiciji graditelja Inka, u svom poslednjem uporištu, Maču Pikčuu. Padina je snagom ljudske volje i ljudskih ruku oteta od đubrišta i napravljene su terase, staze, klupe, dečije igralište sa klackalicama, mali amfiteatar sa naglašenim oltarskim prostorom i ognjištem. Sve je bilo napravljeno od materijala skupljenog sa raznih strana. Opeke, betonski blokovi, betonske ploče, ivični kamenovi kolovoza, stare automobilske gume.Sve to je brižljivim radom i bez projekta (to je odmah bilo očigledno) spojeno u mirnu i izuzetnu vrtnu celinu koja se pruža iza garaža gotovo 100m u dužinu i širunu 10 – 15 metara. Bilo je očigledno da se radi o delu čoveka bez profesionačnog, arhitektonskog obrazovanja, ali i o delu duboko promišljenom i logičnom koje maksimalno koristi teren i njegove mogućnosti i pretvara đubrište iza garaža u gradski vrt, u oazu mira i odmora. Malu oazu, ali neposrednu, razumljivu i toplu. Bilo mi je jasno da je neki naš sugrađanin, nošen dubokim unutrašnjim porivom, strašću i voljom za stvaranjem to sve uradio sam.

Tada nisam znao ništa o vrtu. Samo mi je bilo jasno da imam remek delo arhitekture javnih prostora pred sobom. Posle sam čuo priču vezanu za vrt, ali nisam želeo da je proveravam. Nisam ni ime stvaraoca zapamtio. Nekako, to bi mi sve bilo nepozvano mešanje u tuđi život. Sama priča mi je dala odgovor odakle je došla volja za građenjem i ostavljanjem traga na ovoj zemlji na kojoj smo svi samo gosti i to mi je bilo dovoljno. Snažna osećanja koja mogu da sruše čoveka porodila su stvaralaštvo visokog logičkog i estetskog nivoa i tako je Pančevo dobilo Vrt na Sodari.

Bez snažnih osećanja se velika dela ne prave i naš dragi sugrađanin je uspeo da napravi veliko delo. Na tome mu hvala. 

Sasvim je dovoljno ujutru ili uveče tamo sesti i biti sam sa sobom u senci i tišini i tako izraziti svoju zahvalnost velikom graditelju koji nam je ostavio vrt koji je vrhunsko delo u oblikovanju javnih prostora.

Da li je naš sugrađanin još sa nama ili ne, ja ne znam. Bez razlike, ostavio nam je nešto da ga pamtimo, nešto malo ali iskreno i toplo i zato neprocenjivo i neizmerivo.

Vrt i danas stoji, relativno je čist, ali se vidi da se ne održava redovno. Staze su zarasle, trava se ne kosi, živa ograda nije oblikovana i uređena kao pre četiri godine. Samo je kanal na dnu vrta isti – crn i prepun đubreta.

Velika je sreća biti Pančevac i imati ovakav vrt, jer ovaj mali vrt postavlja naš grad ispred mnogih gradova i dovodi ga u ravan sa selom Orvil, departmana Drom, na jugu Francuske.

Verovatno će  neki budući ministar kulture, za 30 – 40 godina i vrt na Sodari svečano proglasiti za spomenik arhitekture i i našeg sugrađanina, neimara vrta staviti u rang Korunovića, Zlokovića i Brašovana.

Do tada, to je samo samo ambijentalna celine visoke vrednosti grada Pančeva i na nama je da je čuvamo i održavamo da bi nama bilo prijatno i da bi neki budući ministar imao šta svečano da objavi.

Da li u gradu imamo još takvih javnih ambijentalnih celina koje su delo nekog samoukog neimara ne znam. Pančevo nije veliko, ali nije jednostavno obići ga. Arhitekturu grada čini uravnotežen odnos planskog, profesionalnog i emocionalnog, neprofesionalnog ali izuzetno promišljenogdelovanja građana. Grad su njegovi žitelji. Naše kuće, ulice, trgovi, parkovi su naša zajednička odeća, obeležje našeg identiteta i  tradicije. Za odeću je najvažnije da nije carevo novo odelo i pošto naša gradska odeća to nije onda je najvažnije da je naša zajednička odeća čista. Zakrpe i izgužvanost govore samo da trenutno stojimo slabije sa novcem. Prljavština znači da nas nije briga za sebe u vremenu u kome obitavamo i da nas je još manje briga o pokolenjima koja će doći.

Prošetajte do vrta na Sodari. Možda, ako imate sreće, pred svitanje,na onoj klupi, tamo levo, malo niže ugledate dva čoveka koja živo razgovaraju o arhitekturi. Jedan ima neku starinsku poštansku kapu, a drugi liči na ljude koje svakodnevno srećete po gradu.

Od istog autora:

https://013info.rs/vesti/drustvo/pancevo-skrivena-jednostavnost-postojanja-prolog

Ne tako davno, 1879.  u južnoj Francuskoj, u departmanu Drom, u selu Orvil, seoski poštar Ferdinand Ševal, je rešio da napravi platu iz mašte. Pešačeći svakog dana po 30 km i raznoseći poštu imao je vremena da sanjari i mašta. I onda u svojoj 43. godini je rešio da maštu i snove pretvori u svoju idealnu palatu. Svakog dana, tokom 33 godine gradio je svoju idealnu palatu sam, svojim rukama, svojim materijalom, o svom trošku i bez projekta.Palata je dimenzija 26 h 20 h 11m. U početku je bio izložen podsmehu seljana, kritici seoskog sveštenika i ljutnji svoje žene ali nije odustao. Sledio je svoju maštu da bi ostavio trag o sebi u svetu, koji je, možda, najbolji od svih  mogućih svetova; što nikako ne znači da ne  može biti bolji.