TRAG VREMENA

Šta smo propustili u međuvremenu

Pančevo, Ned, 26/06/2016 - 15:00
Mirjana Marić Veličković

Sparno leto u Pančevu. Okovala nas omamljujuća junska čamotinja. Niti kuda da kreneš, niti da ostaneš kod kuće. Ipak, izlazim i upućujem se ka centru varoši. Umesto da vrvi od sveta i života, naše središte grada deluje pusto. I ulični psi su zbrisali u hlad. Dokono građanstvo se preselio u šoping centar, gde je nekada bila čuvena fabrika sijalica, i troši nemilice svoje skromne zarade. A Pančevo je nekada bilo i vrlo razvijeno trgovačko mesto. Bilo je tu raznovrsnih prodavnica: galanterijskih, prehrambenih, pomodnih, a bilo je mnoštvo zanatskih, drogerijskih i zlatarskih radnji. Pančevački trgovci, uslužni, spremni na ubeđivanje ili neobavezan razgovor, onako, tek da vreme prođe. Bilo je neke komocije i slobode, opuštenog razgledanja i biranja novih modela, da li obuće ili odeće, sasvim svejedno. Nije se preterano žurilo. Nisu zvonili mobilni telefoni, nisu odjekivali alarmni uređaji, niti je muzika treštala sa svakog ćoška, bilo je tiše. Izlozi su bili ukrašeni najnovijom robom. Nije je bilo u izobilju kao danas, ali je čovek znao tačno šta mu treba, pa je to i kupovao. Nikada preko mere i nepotrebno. Izlozi su bili gradske slikovnice, mali bioskopi u koje smo kao deca zurili sa čežnjom, maštajući kada će nam roditelji kupiti baš taj najnoviji model patika. Sećam se sa kakvim sam uzbuđenjem dočekao da mi otac kupi duboke, bele pumine patike koje su bile apsolutni hit početkom osamdesetih. Pola grada se odjedared zabelelo izlazeći iz prodavnice cipela „Borovo“ u podnožju čuvene Zakove kuće. Ili kada me je kum Mile Đorđević pokupio sa livade u blizini zgrade u kojoj sam stanovao. U to doba sam sa vršnjacima pikao fudbal po vasceli dan. Stavio me je na bicikl i odveo do tada jedine radnje sa sportskom galanterijom, poznatom kao „Sport“ i kupio mi kompletnu golmansku opremu. Kada sam se vratio sa novim dresom, rukavicama, štucnama i kopačkama, ostali klinci su poludeli od zavisti. A ja sam se pravio važan kakvog kuma imam.

Pančevački izlozi su bili prava beskrajna izložba. I onda su odjednom nestali. Neke su prekrili pocepani politički plakati, umrlice i muhoserine. Zabravljeni i zamandaljeni, postali su stecište sitnih glodara, praznih flaša i raznog otpada. Mesta koja su nekad bila kultna za kupovinu, poput Robne kuće sa skulpturom Dva bela medveda ispred ulaznih vrata, zvrje prazna ili su postala igraonice za decu. Kada sam bio mali roditelji su imali dovoljno vremena da se igraju sa nama, a kada to nisu mogli oni, činile su bake i deke. Nije bilo potrebno da plaćate utegnute cice da vam animiraju decu. U toj čuvenoj Robnoj kući kupio sam prvi gramofon. Nezainteresovani prodavac je promenio tri uređaja dok nije pronašao jedan koji je bio ispravan. Pustio sam nekoliko ploča, a onda je pukla igla. Prošlo je nekoliko godina dok nisam ponovo kupio gramofon i to od džeparca. A tu je bila i ta famozna jugotonova prodavnica ploča. Koliko smo vremena proveli okrećući ploče jednu za drugom ne bi li kupili baš onu pravu.

Krećem se lagano, osvrćem. Prohujalo je detinjstvo, bezbrižan život. Ostarili smo u međuvremenu. Pazimo šta jedemo, pričamo, kome se ispovedamo, vodimo računa o novcu, kalkulišemo, sitničarimo. Najradije bismo pobegli nekuda daleko, na pusto ostrvo ili kakvu urvinu planinu da ne moramo da plaćamo račune, idemo na roditeljske sastanke, posao koji nas umara i baca u depresiju.

Nema više izloga moga detinjstva, niti starog centra varoši, nestali su i ulični prodavaci sladoleda na točenje, sa svega dva ili najviše tri ukusa. Nema ni prodavaca semenki i suncokreta ispred bioskopa. Nema više ni onog erosa koji je vladao kada je sedma umetnost u pitanju. Preostaje nam da grickamo ove letnje dane, da uvijemo reumatične zgobove koji nas žigaju na svaku promenu vremena i da se vazda pitamo šta smo to propustili u međuvremenu.

Nemanja Rotar



Marketing

Najnovije vesti