Vlada Mitrović – Pančevac čije pesme su otpevali Haris Džinović, Šaban Šaulić, Saša Matić…

Muzičara, tekstopisca, aranžera i kompozitora, a Pančevca Vladu Mitrovića srećem na stopu kod Vodne zajednice. Kao i obično u povremenim susretima u poslednje dve godine. Lak u priči, raspoložen, nasmejan… U cugu prihvata da uključim diktafon i da jednom za 013info završimo taj davno dogovoreni razgovor o njegovoj karijeri.

Vlada je karijeru počeo da teče kao sasvim mlad, a posle završene srednje vojne muzičke škole u Sarajevu. Već oko petnest godina svira na Šaranu sa Čarlijem i Ivanom. Napisao je tekstove za Žal, Pariške kapije, Kralj meraka, a Muštuluk, Neke ptice nikad ne polete, Korak d sna uradio je sa svojim prijateljem i dugogodišnjim saradnikom Čarlijem.

Počinjemo, kao i uvek, sa: Šta ima?

„Ima nešto svašta. Napisao sam tekstove na zadnjem albumu Harisa. Koji je izašao do duše pre dve godine.

Na zapitkivanje da je prakticno pesnik jer je puno tekstova napisao za pesme koje se pevaju,odgovara..

„Pa nekad napisem i neku kompoziciju. Ali se time ne bavim preterano jer mi pisanje tekstova očigledno bolje ide“ odvaljuje ko iz topa.

 Kaže da za nastanak tekstova pesama za buduće hitove ne postoji pravilo.

„Naprimer za pemu Muštuluk moj veliki saradnik Slavko Stefanović mi je dao melodiju za pesmu. Koja je malo vukla na sevdah.Tad sam procitao 2000 sevdalinki da bi ušao u tu priču. E onda sam ubacio svoje emocije…“, priča.

Kaže da u Parizu nikad nije bio,a da je tekst Pariške kapije nastao pošto je video fotke Pančevca prijatelja koji je tamo bio.

„Tu mi je ličio na nekog proletera koji je pobegao u Pariz. A videla se i Ajfelova kula i onda sam napisao Pariške kapije koje su samo metafora za neke druge stvari. Tekst za Žal sam napisao u kolima, čekajući ćerku da završi trening ritmičke gimnastike. Zvao sam mog još jednog velikog i dugogodišnjeg saradnika Baneta Vasića. I uklopili smo zajedno taj tekst u njegovu već postojeću melodiju. Sve velike pesme koje sam uradio su zaista pune mojih emocija. Ako toga nema – nema ni velike pesme. Zanat je samo preneti ih na pravi nacin na papir i u melodiju“, objašnjava Vlada.

 Svoj autorski rad on je kaže započeo na albumu Borisa Novkovića .

“Tu sam uradio muziku za pesmu Prolazi godina i tekst za pesmu Julija. Zatim su došla Slomljena stakla bend sa Zoranom Vasilićem. Sašom Blažekovićem i nažalost prerano preminulim Dejanom Baraševićem.U Staklima sam svirao bas gitaru i napisao nekoliko pesama  sa Sašom Blažekovićem Slomljena stakla su  pobedila na MESAM-u sa mojom pesmom Crna tvoja čipkica. Nakon razlaza sa Slomljenim staklima počinje moja saradnja sa Čarlijem. Prvo kao grupa Trn u oku. A kasnije kao autorski tandem Vlada i Čarli 013 “, kaže on.

Njih dvojica su, dodaje, sami sami uradili pesme za svoja dva albuma.

“Jedan je izasao za MAT produkciju a drugi za PGP. Diler,Pijana baraba,Crna tvoja čipkica postale su kult pesmice. Pijanu barabu sviraju i mnoge mlade kolege što mi je baš drago. Valjda to i jeste poenta pravljenja pesama. Kad smo digli ruke od toga da postanemo zvezde krenuli smo da radimo narodnjake. Uradili smo sve  pesme na jednom od albuma Snezane Babić. Za koju sam i u svoj prvi narodnjak napisao devedesetih godina sa sada poznatim aforističarem Zoranom T. Popovićem”, seća se Vlada.

Za pisanje tekstova kaže da je to možda krenulo kao njegova lična linija manjeg otpora.

“Kad kreneš da komponuješ  i aranžiraš tu si ozbiljan igrač u maloj bari punoj krokodila. I pošto sam shvatio da je malo onih koji  znaju da napišu tekst krenuo sam tim putem. I ispostavilo se da mi dobro ide“, objašnjava.

Malo,malo pa Čarli, na moje pa vi trideset godina radite zajedno, on će kroz smeh, pa možda i malo više.

„To je decenijsko ,pre svega prijateljstvo. Ranije smo radili mnogo zajedno. Pre svega autorski. Onda smo se u tom smislu malo razišli, ali i dalje sviramo na Šaranu i radimo neke pesme zajedno. Malo manje nego ranije, ali smo i dalje super drugari. Na Šaranu smo počeli prvo kao Čarli i Vlada, pa nam se priključili Ivana, Inke, Nesa, Luka, Beli Uros,Moca ,Nikola…. I tako sviramo već generacijama koje se na naše oči menjaju. Mislim da smo tu kako Branko Kockica“, opet će duhovito.

Dodaje i anegdotu,direktno u dobrom tonu.

„Devojčica na Šaranu mi kaže znate mojoj majci ste svirali na maturi, reko dobro nego kaži mi samo jer iz srednje ili osnovne škole. Da ne bude…Kaže srednje, uh dobro je. Uskoro će da bude da sam i bakama svirao na maturskim večerima. Ali to je život, ok je to, muzika te duhom čini mladim“.

Reko, koliko instrumenata sviraš, podsetih na početku beše truba a pre godinu sa tamburašima kontrabas.

„Videćeš me sa svim i svačim od instrumenata. Zvanično završio sa srednju vojnu muzičku trombon i kontrabas. Generalno u duvačkim orkestrima kroz praksu se uči svašta, znam da sviram sve te instumente u sredini dragačevskog orkestra, tako objašnjavam ljudima jer što bi znali šta je tenor truba…“ priča on i dodaje da trenutno svira tubu u orkestru policije.

Tekstova i kompozicija ima preko sto objavljenih i snimljenih. Smatra da su dvadeset i više veliki hitovi. Ceni da to nije loš procenat.

„Sad je prilično teško vreme za pesme kakve ja radim. Pojavljuje se Rasta,Jala… To nažalost danas slušaju mladi… Sve je to na neki način normalna stvar. Menjaju se generacije. Iskreno trudim se i ja da budem u koraku sa vremenom slušam i te novotarije. Ali ipak sam ono sto jesam“, kaže.

Krenem priču o godini korone, ,kako je pregurao ,ima li nastupa..

„Ma ništa ,ko i sve ostale kolege. Na moju veliku žalost u tokom 2020 preminuo je i moj veliki prijatelj Rale Rajačić – sa njim , Majom i Čkaljom imao sam bend Night fever. Imali smo dosta divnih zajedničkih nastupa i puno planova koji nažalost nikad neće biti ostvareni. Ono kad si me video sa kontrabasom svirao sam sa još jednom „mojom“ ekipom  PANONSKI BOEMI. Živa Milićev , Stefan Josimov, Zoran Babin, Nikola Ćebic, Sale Ivković… Po meni najbolji tamburaši u gradu. Zato što je to jedna prava tamburaska familija, i nema tenzija. S njima mi je baš lepo, svira se natenane, popije se vince a nekad se uzmu i dobre pare. Odemo do Vršca i vinarija, često sviramo u „Dvorištu“. Totalno ispiranje nakon skakanja po stolovima. (smeje se). Nažalost sve je to trenutno na ovoj prilično dugoj pauzi“, kaže Vlada.

 Kaže da sa kolegama s posla svira u bras kvintetu pojačanom bubnjarem.

„Sa tom ekipom sam prošle godine išao u Kinu gde smo imali kratku turneju. Imamo i tu dosta planova ali korona nam je sve pokvarila“, dodaje.

Vlada s vremena na vreme svira i sa „Rezervnim planom“, bendom u kome sviraju ljudi koji ma to nije profesija već isključivo zadovoljstvo. Njima je iskomponovao jednu pesmu koja je već snimljena i uskoro će ugledati svetlost dana. A sve je urađeno tokom korone. 

O planovima ćemo, na kraju puta koji je počeo na stopu, čim su se pojavili obrisi zgrade MUP-a u Despota Stefana.

„Krenuo sam da pišem nešto nalik na pozorišnu predstavu..Ali videćemo dokle ću stići. Ali zaista ne bi da otkrivam o čemu se radi. Eto na neki način ima veze samnom, muzikom i ovom situacijom. Za vreme korone uradio sam dosta novih pesama sa svojim starim i dugogodišnjim saradnicima pre svega Banetom Vasićem, Slavkom Stefanovićem, a poceo sam i saradnju sa Sasom Dragićem, Sašom Milosevićem Maretom, i jednom mladom devojkom iz Kraljeva Biljanom Obradović. To su sve poznata imena iz sveta autorstva, šoubiznisa, estrade, i sve su mnogo ozbiljni igrači. Uglavnom sam se za vreme korone bavio autorskom pričom. Nešto malo svirki što je bilo od 8 do 11 na Šaranu. Mislim, krcka se slamarica i to ti je to“, zaključuje on i vožnju i razgovor.

Muzičara, tekstopisca, aranžera i kompozitora, a Pančevca Vladu Mitrovića srećem na stopu kod Vodne zajednice. Kao i obično u povremenim susretima u poslednje dve godine. Lak u priči, raspoložen, nasmejan… U cugu prihvata da uključim diktafon i da jednom za 013info završimo taj davno dogovoreni razgovor o njegovoj karijeri