Le storie veneziane (1)

VENECIJA I JA

Izvor: 
Živoslav Miloradović Sub, 02/01/2016 - 22:52

Ne bih sa sigurnošću mogao da se setim kada mi je reč Venecija prvi put ušla u svest. Može biti da je tamo stigla zajedno sa minijaturnom plastičnom gondolom koju su moji roditelji nabavili od prvih švercera iz Trsta što su, početkom šezdesetih godina prošlog veka, prvi počeli plesti do tada iskidanu vezu našeg komunističkog raja sa dekadentnim i potuljenim zapadom.

 

Mala plastična gondola

 

Tršćanska vrata su bila prva takva breša kroz koju su nam počele stizati najlon čarape i košulje, šuškavci, ogromne plastične lutke sa raskošnim haljinama od tila ili sličnog materijala, žvakaće gume, tada u formi cigareta u kutijama veoma nalik na originalna pakovanja „Camel“-a. Veoma traženi artikal u ovoj ponudi bile su upravo te plastične gondole, dužine od oko trideset santimetara, crne i sjajne, sa nadstrešnicom na sredini, boje zlata, gde je visio niz raznobojnih sijaličica koje su, kada se gondola priključi na struju, svetlele sjajem tako zamamnim da šestogodišnjaku, poput mene, nije bilo potrebno mnogo da u mislima odleti veoma daleko u one, nikad do kraja otkrivene, prostore detinje mašte. Gondola je imala i svog gondolijera od plastike,  u belom odelu sa specifičnim šeširom i dugim veslom kojim je spretno vodio svoje plovilo između čašica rakijskog servisa, te sitnih keramičkih figurica koje su imale zadatak da posmatraču pruže dokaze kako ormar u kome se nalaze pripada jednoj sasvim pristojno situiranoj porodici, spremnoj da budućnosti, koja se pružala pred njom, postavi i mnogo ozbiljnije i krupnije zahteve, a sve u skladu sa završnim odlukama poslednjeg partijskog kongresa.

gondola.jpg

 

Potonji modeli plastičnih gondola koje su sada stizale u sve većem broju, jer je Trst počeo bivati destinacijom sve pristupačnijom „širokim narodnim masama“, imali su na pramcu i po jednu balerinu koja je imala zadatak da se, kada se gondola uključi u struju, vrti na vrhu prstiju jedne noge prateći muziku sa malog mehaničkog vergla skrivenog u utrobi ove fantastične naprave. Bila je crna, kao i prave venecijanske gondole koje su, sve do kraja šesnaestog veka bile vrlo šarolike, obojene raznim bojama i ukrašene na različite načine, što je postala prava opsesija bogate venecijanske gospoštine. Nadmetali su se u tome čija će gondola biti neobičnija i ekstravagantnija.  Senat Republike koji je, pored ostalog, veoma držao do dobrog ukusa i osećaja za meru, tada je doneo poseban dekret kojim je propisano da gondole imaju biti crne. Tako je i ostalo. Oni koji su tvrdili da su gondole „pocrnele“ tek 1630. u znak žalosti zbog užasnih ljudskih žrtava koje je te godine odnela kuga,  grešili su. Jer, boja žalosti u tadašnjoj Veneciji nije bila crna, već crvena.   

 

Crnjanski

 

Za moju novu dragocenu igračku koju sam mogao samo da gledam ali ne i da je dodirujem mi je tada rečeno da to nije nekakav bezvezni brodić već da je reč upravo o gondoli, čamcu koji se koristi u Veneciji gde nema ulica kao u drugim gradovima, već se između kuća nalazi voda. Pošto je detinji život u toj dobi prepun novotarija, zanimljivih otkrića i krajnje fantastičnih spoznaja, to je i ovo obaveštenje o gradu na vodi kod mene izazvalo samo površno zanimanje, kud i kamo površnije od priča o egipatskim piramidama koje je moj otac otkidao od sećanja na nastavu istorije iz nižih razreda gimnazije okončanih neposredno nakon rata.

Posle mi se Venecija prikazivala preko nekoliko crno belih razglednica, obavezno sa Trga Svetog Marka, i skoro uvek - sa golubovima. Činilo mi se da golubovi postoje samo tamo, te da Venecija i nije ništa drugo do veliki i gusto nastanjeni golubarnik. Uostalom, imao sam ja tada o mnogo čemu drugom da mislim i maštam tako da je Venecija bila samo sitan meandar u koji se retko i nakratko zalazilo.

 

kanal2.jpg

 

Tako je trajalo sve do godine 1972. Kao poletnog gimnazistu iz trećeg razreda, upravo primljenog u članstvo amaterske pozorišne družine Atelje mladih u Pančevu, video sam sebe kako sedim u društvu drugih mladih ljudi na „čitajućoj probi“ recitala pod naslovom „Tužno je biti muško“ sačinjenog od biranih stihova Miloša Crnjanskog. Prizor je bio više nego nadrealan: momčić čiji se život odvijao unutar okvira socrealističke stvarnosti, prvi put se u svom život našao oko u oko sa Poezijom. A sve okolo je bilo krajnje ozbiljno: i sala za čitajuće probe i Stojan Ristić, nadimkom Neron, reditelj recitala i moj prvi učitelj glume, i poeta Gradimir Stojković koji je ovaj recital sačinio, a sada se trudio da nam rastumači neke nama teško razumljive stihove. Ime Crnjanskog je za mene bilo sasvim novo. Imao sam nešto više od šesnaest godina tako da nismo stigli da se detaljnije upoznamo. Bio sam više nego daleko od njegovih stranstvovanja, njegovih lutanja, njegovih nemira. Sada smo prvi put stajali jedan pred drugim: on u društvu svoje Poezije, a ja poduprt moćnom armaturom satkanom od čiste mladosti. Pokušavali smo da se razumemo, da se nađemo negde na nekoj zajedničkoj tački.

I tada se iznebuha pojavila Venecija, bremenita vremenom, prekrivena sa stotinu velova od crne guste čipke, sva od vode i tajne. Govoreći o svojoj, po svetu i vremenu bludećoj, duši Crnjanski u stihovima pod naslovom „Moja pesma“ kaže:

 

Gondola jedna ćutke je skrije

u bezdane vode Venecije

sanu, umornu , razočaranu

na karnevalu.

 

I kad tu njen gitar zazvoni,

od pesme što plače i voli,

svu vodu, zvona i maske  tamo

noć toliko zaboli:

da ućute i pitaju tiho

„Kakav je to Slaven bio

Na Rivi dei Schiavoni?

 

 

Nedokučivi Hugo

 

Nekadašnja bleda impresija sačinjena od već pominjanih razglednica i nekih sekvenci iz tadašnjih italijanskih filmova, pojavila se predamnom kao moćna metafizička gromada, nešto isto toliko veliko koliko i tajanstveno. Bezdane vode, kako je definiše Crnjanski, vode bezmerne, nesaznatljive, nedokučive, podložne neprestanom ispitivanju i opisivanju, a ipak nikada do kraja ni spoznate ni opisane. Njenim siluetama, njihovim odbljescima u vodi, njenim mostovima i tesnim senovitim prolazima, njenim bogatstvom i gospodstvom  inspirisali su se brojni slikari, pesnici, putopisci, hroničari te čitave armije namernika, od kojih je svako, iako gledajući samo svojim okom, ostajao na sebi primeren način očaran. „Venecija se može uporediti jedino sama sa sobom“ zapisaće Gete u svojim putopisnim beleškama, a njemu nasuprot, džandrljivi i zavidni Veronjanin skovaće izreku - rugalicu gde će reći: „Da bih video Veneciju, ne moram ni iz kuće da izađem“,  podsećajući sagovornika na to da je za njega i njegove istomišljenike  „venecija“ samo jedno od imena za najskrovitiji deo ženskog tela. Pegi Gugenhajm, čuvena američka kolekcionarka i vrstan znalac savremene umetnosti, bila je mnogo rafiniranija, kao što joj se i priličilo. Rekla je: „Oduvek se smatralo da je Venecija idealno mesto za provesti medeni mesec. Greška. Ako živiš u Veneciji ili je samo jednom posetiš, ne možeš da se u nju ne zaljubiš do te mere, da u tvom srcu neće preteći mesta ni za šta drugo“.

Grafit sa likom Korta Maltezea u Veneciji/Foto: Denis Bocquet
corto.jpg

 

 

Hvaljena i slavljena, osporavana i optuživana, prezirana i proklinjana,  natkriljavala je senkom svog krilatog lava i Jadran i celo Sredozemlje  više od trinaest vekova noseći, s punim pravom, nadimak Serenissima, što će reći Presvetla. 

Sve to, dok sam kao dečkić koji je u prostranoj  sali za probe pančevačkog Ateljea mladih po prvi put čitao Crnjanskog urezujući u svoje pamćenje stihove koji će mi tu, čisti i nenačeti zaboravom, ostati za ceo život, nisam znao. Impresija o Veneciji će se u međuvremenu dopunjavati posredstvom nekolikih romana, filmova, a najupečatljiviji trag će ostaviti stripovi Huga Pratta, oca čuvenog Korte Maltezea, koji i sam nestvaran i tajnovit, nije mogao u Veneciju da stigne kao svi ostali smrtnici, već je,  jurcajući po venecijanskim krovovima za nekakvim neznancem, iznenada propao kroz svetlarnik i našao se u sred tajne sednice italijanske Velike lože. Tu je započela avantura opisana u stripu „Venecijanska bajka“  koja će ga razmeđem jave i sna dovesti u razne neprilike i izvesti pred veoma zanimljive i ne manje zagonetne ličnosti tog vremena kao što je Gabrijele D’Anuncio, dok će lik misteriozne  neoplatonistkinje Hipacije u ovom stripu biti  pozajmljen od italijanske pevačice Pati Pravo.

Da li je stoga slučajno što se bistro nadomak veronske Kvesture pred kojom sam, kao sveži emigrant čučao u ponoćnim redovima čekajući na dozvolu boravka, zvao nikako drugačije nego Korto Malteze?  I da li je, isto tako slučajno, da sam ja,  koji nikada pre toga nisam napisao niti jedan stih, nakon prve noći provedene nad nedokučnom venecijanskom vodom, na presavijenom komadu hartije sačinio nešto kao pesmu:

 

Moj prijatelj Bogdanović

Živi u Veneciji

U jednoj staroj kući

Svakoga dana oko četiri popodne

U hodniku se okupljaju duše bivših stanara

Čiji su glasovi romor

Kanalizicionih cevi

A telesa teška vlaga

Koja se vuče pod natrulim svodovima

Ja uvek učtivo pozdravim nevidljivu gospodu

Znajući da će kada dođe čas

I moja duša

Bludeći okolo

Sići u bezdane vode Venecije

I ovde

U hodniku Bogdanovićeve kuće

Mlečićima govoriti Crnjanskog

 

Nije mi strana pomisao da Venecija gustinom svoje lepote od svakog namernika, čak i mimo njegove volje, stvara neku vrstu njenog zatočnika. U nekim slučajevima to zatočništvo zaliči na umetnost. U nekim drugim to zaista i postane.     

 

Živoslav Miloradović             

Fotografije: Živoslav Miloradović            



Marketing

Najnovije vesti