Foto: Privatna arhiva
Jabučanka Ljupka Mihajlovska, narodna poslanica pokreta Dosta je bilo

U kolicima nije lako ni u Narodnoj skupštini

Pančevo, Uto, 26/07/2016 - 15:11
Vladimir Đoković

PANČEVO - Tridesetpetogodišnja Makedonka, Jabučanka, Pančevka, Beograđanka Ljupka Mihajlovska, poslanica je pokreta Dosta je bilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Rođena u Tetovu, još kao mala doselila se sa roditeljima u Jabuku.

„Od rođenja sam se na drugačiji način borila sa životnim izazovima, jer sam rođena bez mogućnosti pokretanja donjih ekstremiteta. Za kretanje koristim kolica, a biti osoba u kolicima u Srbiji veliki je izazov i potrebno je mnogo napora, kako fizičkog, tako i psihičkog, da se prevaziđu brojne barijere koje društvo nameće. “ – podseća Ljupka.

Ipak biti čovek u kolicima u Srbiji velika je borba.

„Na primer, u Srbiji je javni prevoz nepristupačan osobama koje se otežano kreću, pa možete samo da pretpostavite koliko to ograničava da izvršavate svakodnevne obaveze, ali i da odete na neko mesto da se relaksirate ili popijete kafu s nekim. Neopisiv je osećaj slobode kada sam u Londonu, prvi put u svom životu, potpuno samostalno ušla u gradski prevoz i izašla iz njega. Za mene je taj javni prevoz u Srbiji simbol svih ograničenja koja imam, ponavljam još jednom, ne zbog toga što za kretanje koristim kolica, već zbog toga što transport nije prilagođen svim korisnicima.” – otvoreno govori Ljupka.

Osnovnu školu, specijalnu, završila je u Beogradu. Radnim danima bila je odvojena od porodice -  što je kaže tada bila praksa u SFRJ.

„Deca su bila odvajana od porodica i školovala su se u rezidencijalnim ustanovama. Nije postojala politička volja države da deca s teškoćama u razvoju idu u školu koja je najbliža, već su ona izdvajana u specijalne škole. Kasnije sam dobar deo profesionalne karijere posvetila tome da se ova praksa promeni, što je zvanično i deklarativno započelo 2009. godine, kada je Srbija usvojila Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Zakon je doveo do promene paradigme u percepciji dece s teškoćama i njihovih porodica. Ukinute su Komisije za kategorizaciju i razvrstavanje dece sa smetnjama u razvoju, koje su transformisane u Interresorne komisije. Velika je razlika u konceptu rada. Prva je donosila rešenja po kojima su roditelji bili obavezni da postupe, a rešenja su najčešće sadržala uputstvo da se dete upiše u specijalnu školu, dok druga, transformisana, daje preporuke za dodatnom podrškom koja je učeniku potrebna. I danas postoje brojni izazovi u obrazovanju dece s teškoćama u razvoju, ali je obrazovanje u znatno većoj meri pristupačno.” – priča o rezultatima svoje borbe Ljupka.

Foto: Privatna arhiva
ljupka_2.jpg

 

Usledio je završetak Gimnazije u Pančevu, pa Filološki fakultet u Beogradu - bibliotekarstvo i informatika.

„Tokom studija, živela sam u studentskom domu Mika Mitrović na Voždovcu, koji je tada bio jedini dom u kom su živeli studenti s nekom vrstom invaliditeta. Dakle, i ovde je postojala segregacija, protiv čega smo se mi kao studenti, individualno i udruženi u nevladinu organizaciju, borili. To je posle dugo godina urodilo plodom, i danas studenti sa invaliditetom žive i u drugim domovima, zajedno sa svojim kolegama bez hendikepa, u prirodnom vršnjačkom okruženju. Već tada sam planirala preseljenje u Beograd, jer je to grad u Srbiji koji jedini pruža veće mogućnosti osobama s invaliditetom.”

Iako već par godina živi u Beogradu, ne krije da je ponosna na Vojvodinu, Pančevo, Jabuku, gde je često, jer joj tu porodica živi.

„Tu je mnogo ljudi različitih nacionalnosti i to doprinosi upoznavanju kulture i tradicije drugih naroda i negovanje multikulturalnosti po kojoj je Vojvodina poznata. Kratko vreme sam bila članica Nacionalnog saveta makedonske nacionalne zajednice, što mi je omogućilo da proširim znanja o izazovima s kojima se suočavaju pripadnici nacionalnih zajednica u Srbiji, ali i nacionalni saveti.”

Tokom studija Ljupka je bila i izvršna direktorka Udruženja studenata s hendikepom. To je bila organizacija sa velikim kredibilitetom koja je doprinela promenama na univerzitetu. Pa se stiglo i do institucionalne podrške.

„Univerzitet u Beogradu je osnovao Centar za studente sa hendikepom 2008. godine i meni je pripalo zadovoljstvo, ali ujedno i ogroman teret, da vodim tu organizacionu jedinicu. Bilo je mnogo izazova i moj zadatak je bio da balansiram između realnih potreba studenata za podrškom, donosioca odluka i nevladinih organizacija. Pozicija je bila teška, jer kada radite u ozbiljnoj nevladinoj organizaciji u kojoj vas finansiraju ozbiljni međunarodni donatori, vi ste naviknuti da se stvari brzo događaju, administrativno gušenje je svedeno na minimum i o svemu što radite morate da izveštavate donatora i članove organizacije.”

Prelaskom na Univerzitet u Beogradu suočila se ipak sa tromim birokratskim aparatom. Bilo je potrebno proći brojne proceduralne korake.

„Međutim, ono što je ohrabrivalo je, da kada se jednom izborite za uspostavljanje kvalitetne procedure i usluge, ona kasnije može samo da se unapređuje. Za razliku od NVO gde vi razvijete neku uslugu i ona traje dok traje projekat, a donator najčešće ne finasira istu uslugu večno, već je cilj da se ona implementira u sistem, ako je kvalitetna, u državnoj instituciji usluga ostaje sve dok za njom postoji potreba. Bar bi tako trebalo da bude.”

Borac kakav jeste, uvek je bila zainteresovana i za politički život. Prvo je bila u LDP-u međutim, nije prošlo mnogo dok nije shvatila da se načelne ideje ne sprovode u realnosti. Sada je u pokretu Dosta je bilo.

„Kao i većina aktivnih ljudi u pokretu Dosta je bilo, nisam imala značajno političko iskustvo, ali sam shvatila da se ništa neće promeniti ako sa strane posmatram sunovrat Srbije, čiji oporavak čekam od 2000. godine. Učlanila sam se u pokret, pre svega, zbog toga što je to jedina organizacija koja insistira na potpunoj transparentnosti u trošenju javnih finansija, kao i na tome da su kvalifikacije ključne za bavljenje određenim poslom. Tokom svog radnog iskustva bila sam svedok raznih načina na koji su se nekvalifikovani i nestručni ljudi dovodili na veoma odgovorna radna mesta i to mi je jako smetalo, a ponekad ugrožavalo i sopstveni napredak. Želim da se prekine s tom praksom i to je glavni razlog mog pridruživanja pokretu Dosta je bilo.”

Foto: Privatna arhiva
ljupka_3.jpg

 

Do mesta poslanika, kaže, stigla je konkursom. Sa 14. mesta.

„Svi smo bili u neverici. Moj otac posebno. On prati politička dešavanja još od 80-ih i mislio je da je taj konkurs farsa. Kada sam ga pozvala i rekla mu koja sam na listi ćutao je 10 sekundi, a onda rekao „izgleda da oni stvarno rade ono što pričaju“. Možda zvuči nestvarno, ali većina poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije iz pokreta Dosta je bilo se upoznala tokom predizborne kampanje, a neki i nakon izbora. “

Ovom pokretu i poslanicima često u javnosti zameraju amaterizam u politici.

„Ako amaterizam znači oslobađanje od jednoličnog postupanja i prisustvo sopstvenog mišljenja, imati radno iskustvo i ostvarene rezultate u radu pre ulaska u Parlament, ako je amaterizam preuzeti sopstvenu odgovornost za posao koji ste se latili, onda mi ponosno kažemo jesmo amateri. Prija mi energija koja postoji u DJB. Svi smo profesionalno ostvareni u različitim oblastima i razmenjujemo svoja znanja i iskustva. Udružila nas je jedna stvar, a to je da izgradimo uređen sistem države Srbije. Srećna sam što sam deo takvog tima.”  - na krije narodna poslanica.

Ipak sa diskriminacijom se susrela u Skupštini Republike Srbije.

„Sala za plenarna zasedanja nije pristupačna korisnicima kolicima. Pre mene, u sastavu Parlamenta bila je jedna osoba koja je korisnica kolica. Tada je instalirana glasačka jedinica na vrhu sale u redu koji nije predviđen za sedenje. Kada smo ušli u salu, meni je rečeno da je to moje mesto. To i ne bi bilo toliko problematično da ostale članove poslaničkog kluba nisu smestili na drugu stranu sale. Nisam želela da budem odvojena od njih, te sam se premestila u gornji red iznad svojih kolega, ali sam bila onemogućena da glasam. Dovijali smo se tako što je kolega, u redu ispred mene, ubacivao moju karticu. Uputili smo i dopis Administrativnom odboru da se reši ta situacija. Skupština je zasedala 3 puta do sada, ali ovo pitanje još uvek nije rešeno. “ – podseća Ljupka Mihajlovska.

Za Ljupku je jasno da je to još jedan primer nepoštovanja antidiskriminacionih zakona koje je Republika Srbija usvojila. Boriće se da i to ispravi. Razmišlja i šta posle mandata, jer politika nije sve.  A mandat ne traje večno.

„Moje doskorašnje radno mesto na Univerzitetu u Beogradu je trenutno u fazi mirovanja, jer želim da se posvetim novim poslovnim izazovima. Trudim se da svaki posao obavljam savesno i predano i smatram da u ovom trenutku ne bih mogla oba da obavljam dobro. Tako da sam trenutno posvećena radu u Skupštini i pokretu Dosta je bilo. Oblast koja mene najviše zanima i u kojoj mogu da dam najveći doprinos jeste oblast ljudskih prava i fokus će biti na tome. Međutim, pomno ću pratiti sve društvene teme. Još uvek nemam jasnu viziju koliko dugo sebe vidim u političkom angažmanu, ali svakako je krajnji cilj da sprečimo dalje propadanje zemlje i unapredimo sistem. Dugoročno posmatrano volela bih da mi se pruži prilika da radim u nekoj međunarodnoj organizaciji, u Srbiji ili inostranstvu.” 



Marketing

Najnovije vesti