ISTINOČEŽNJA: Aleksa Nikolić

Lepota posla kojim se bavim, eto, ima tome 35 godina, ogleda se i u činjenici da sam stalno okružen mladim ljudima, sportistima. Osim toga, uz rutinu, koja dolazi sa godinama, strast bi trebalo da nas izdvaja iz proseka, ali, posebno bih ovog puta istakao, nešto vredno. Reč je o moći predviđanja. Naime, dešava mi se to, skoro tokom čitave karijere, da sam tačno procenio, ko će uspeti u nečemu. Jedan od momaka za koje sam tvrdio, od kad sam ga prvi put video, da će uspeti u košarci, jeste i junak ove priče-Aleksa Nikolić.

Lepota ovog iskaza se ogleda i u činjenici, a u vezi je sa ovim sjajnim momkom, da sam jako dobar sa njegovim ocem, Veljkom, a da nisam ni znao, u to doba, da mu je Aleksa sin. Elem, moja deca su išla u Osnovnu školu „Isidora Sekulić“, a to je Dom i KK „Kris-Kros“. Prvi čovek kluba, Vladimir Ilić, profesor Fizičkog vaspitanja, ali i ugledni trener, proslavio se stvarajući ličnosti, od talenta do izuzetnog košarkaša, pa sam tako, kroz otškrinuta vrata fisklulturne sale pomenute obrazovne ustanove, prvi put i zapazio, tada, dugokosog dečaka, sve sa trakom oko glave. Kasnije sam saznao, to je Aleksa.

Posle sam ga gledao mnogo puta, uvek uz radost što je na terenu. Taj momak, odvajkada, inače, bek šuter, plej, ma sve je mogao i može da igra, na spoljnim pozicijama, u košarkaškom timu, spojem izvanrednih poteza, šuta, proigravanja, drublinga, izdvajao se još po nečemu, što je ključ uspeha. Šta je radio? Igrao se, a to nije prestalo do dana današnjeg.

Pre desetak godina, putovao sam sa Ilićem i njim, u Banatsko Novo Selo, na završnu utakmicu Druge srpke lige, gde je Kris-kros, kao pobednik, igrao sa pomenutom selekcijom, što je nekad bila lepa praksa. Rekao sam Aleksi tada: Uspećeš, zato što uživaš dok igraš. Nije prošlo mnogo vremena, otišao je moj sugrađanin u SAD, da studira i igra košarku. I to, ni manje ni više, nego na prestižni „Maršal“ koledž. Bilo je to predivno iskustvo. Kad se vratio, pravac Rusija, pa Slovenija. Potom, dve sezone igrao je u Srbiji, a sad je u klubu Rakvere-Tavras, u Letonsko-Estonskoj ligi. Ne zna Aleksa da će izaći ova rubrika o njemu, a ja sam iskoristio priliku da se čujem sa Veljkom.

„Roki, dobar je“-kratko mi referiše, kako mu je sin, pa mi šalje video, gde naš Pančevac, u poslenjoj sekundi, postiže tri poena za svoj novi tim i tako donosi pobedu. Svi se raduju, a Aleksi je to normalno. Sve je to igra, uživanje, sport, a ljudima, kroz takvo tumačenje života, trebalo bi da se istinski divimo, što ja i činim,  na ovaj način.

Inače, pre nekoliko godina, dok je on igrao u ljubljanskoj Ililriji, a ja službeno dolazio u Celje, trebalo je da se vidimo. Nešto se iskomplikovalo, pa do susreta nije došlo, ali se uredno javio, objasnio i poručio da mu je krivo. Meni su takvi gestovi, ponašanje, posebno mladih ljudi, dokaz da je vaspitanje, ono kućno, ključno za svaki uspeh. Mladi Nikolić je izdanak dobre porodice, a nema sumnje, jednog dana, i njegovi potomci će biti isti takvi. Lep životni putokaz.

Praštajte i dobra vam sreća!

Lepota posla kojim se bavim, eto, ima tome 35 godina, ogleda se i u činjenici da sam stalno okružen mladim ljudima, sportistima. Osim toga, uz rutinu, koja dolazi sa godinama, strast bi trebalo da nas izdvaja iz proseka, ali, posebno bih ovog puta istakao, nešto vredno. Reč je o moći predviđanja. Naime, dešava mi se to, skoro tokom čitave karijere, da sam tačno procenio, ko će uspeti u nečemu. Jedan od momaka za koje sam tvrdio, od kad sam ga prvi put video, da će uspeti u košarci, jeste i junak ove priče-Aleksa Nikolić.