ISTINOČEŽNJA: Braca Bošnjak

Bracu sam upoznao kad se upustio u novinarske vode, da prati sport, najpre, za redkacju RTV Pančevo. Pojma nisam imao da je već uveliko ozbiljan igrač, kasnije i reprezentativac u Američkom fudbalu. Iskreno, da tada nisam s njim postao blizak, teško da bih, na sreću ispalo je drugačije, ispratio neke od najznačajnijih momenata u KAF Panteri iz Pančeva.

Tako, u pauzama, kad bi ispijali kafu, posle neke KZN ili se jednostavno družili po lokalnim kafićima, nekako, suviše skromno, a ko ga poznaje, potvrdiće-takav je Bošnjak, počeo je da mi priča o klubu i sebi u njemu. Zainteresovao me je, počeo sam da dolazim na SC „Mladost“, a ubrzo, uverio sam se, taj sport i njihov klub, ne samo da su, da kažem to tako, zaživeli u gradu na Tamišu, već su postali prestižni sportski kolektiv.

Na utakmicama, puna tribina na pomenutom sportskom objektu, još me više privukla, da razmišljam, koliko je ovo dobra priča. Momci, uglavnom Pančevci, izgarali su na igralištu, osvajaući ili braneći teren, a posmatrali su ih najbliži, porodica, rođaci, kumovi. Zato je i bilo sve puno. Bošnjaka sam tek tad shvatio kao ozbiljnog sportistu. Postao je reprezentativac,ali ništa se nije promenilo u njegovom odnosu prema nama, koji ga poznajemo.

Počeo sam da odlazim i na svečanosti koje bi „Panteri“ upriličili, u to vreme, čak, pohvaljen sam i ja, dobio i neke, po mom mišljenju, vredne poklone, koje i dalje, ljubomorno čuvam, za praćenje u medijima. Takođe, a želim to da istaknem, Bošnjak me upoznao sa nekim sjajnim ljudima, sportistima, kao što je Bojan Kovačević, sa kojim i dan-danas, kad se sretnem, uživam u razgovoru i poimanju života.

Vreme čini svoje. Braca Bošnjak je u međuvremenu završio fakultet, postao nastavnik Fizičkog vaspitanja, oženio se jednom Milicom, postao Dušanov tata. Ne viđam ga tako često, ali, aktivan je na društvenm mrežama, pa preko sokoćala, tačno znam, pomno pratim, kako se sad razvija, u jednom drugom, ništa manje bitnom pravcu.

Od kad je, da to tako nazovem, u penziji, kad je reč o Američkom fudbalu, a od tad, iskreno, i ja slabije pratim šta se zbiva na tom polju, a s obzirom da ne može bez sporta, okrenuo se malom fudbalu. Nižu se turniri, a meni izgleda da adrenalin i dalje, u potocima, drži ovog dobrog momka.

Putovanja su, takođe, važan segment njegovog i Miličinog života. Nije bitno, more ili planina, uživanje je zagarantovano, a to je taj nemirni duh, potpuna znatiželja, koji me uopšte ne čudi, s obzirom na njegov temperament i životne motive.

Hteo sam ovom pričom da mu dam do znanja, mada se nismo dugo videli, nisam ga zaboravio. Drago mi je da u Pančevu imamo, tačnije, imali smo, vrhunske sportiste, koji su ostali normalni, pristojni ljudi. Takav luksuz, danas, mnogima je nepojmljiv.

Praštajte i dobra vam sreća!  

Bracu sam upoznao kad se upustio u novinarske vode, da prati sport, najpre, za redkacju RTV Pančevo. Pojma nisam imao da je već uveliko ozbiljan igrač, kasnije i reprezentativac u Američkom fudbalu. Iskreno, da tada nisam s njim postao blizak, teško da bih, na sreću ispalo je drugačije, ispratio neke od najznačajnijih momenata u KAF Panteri iz Pančeva.