ISTINOČEŽNJA: Branko Jereminov

Odmah da kažem, nisam slučajno izabrao sportsko novinarstvo, kao užu specijalnost u svom delovanju. Imao sam nekoliko uzora, najpre Predraga Miljuša, a s obzirom na to da je reč o profesiji koja omugućava dosta putovanja, ispostavilo se, bio sam u pravu. Čak, posle 35 godina rada, tvrdim, nisam pogrešio. Ipak, pored svega navedenog, postoji nešto, po mom mišljenju, izuzetno bitno, a reč je o prijateljstvima koje sam stekao tokom proteklih decenija. Jedno od njih jeste i sa Brankom Jereminovim, nekad izuzetno talentovanim plejom, košarkaškim reprezentaivcem naše zemlje, u mlađim kategorijama.

Prvo, hoću da ga pohvalim kao čoveka, a potom i sportistu. Svašta sam doživeo pišući, radeći na Radio i TV u karijeri. Od nametljivosti pojedinih likova, onih koji stalno nešto sugerišu, raznaih pajaca, do sveznajućih. Svemu tome, suprotno, jeste junak ove priče. Rođen u Kovinu, sa razlogom je zavoleo košarku, jer, njegov pokojni otac, Lane Jereminov, bio je i ostao sinonim za ovaj sport u varoši u blizini Pančeva. I mnogo toga još, svako će to potvrditi. Razvijao se godinama, već sam rekao-igrao za nacionalni tim, čak i pre Miloša Teodosića, a ja sam ga upoznao, zvanično, kad je stigao u KK Tamiš.

Sedeo sam kraj terena u dvorani SC Strelište, poznatoj Hali sportova, na svim mečevima dok je igrao u Pančevu, često ga pratio i na gostovanjima. Verujte mi, kao retko ko, kao taj momak, priredio je meni i svim ljubiteljima košarke, toliko radosti. U to vreme, kad je KK Tamiš tek narastao, bivao sve veći i veći, pobede izabranika Bojana Jovičića bile su velike kao kuća. A, autor tih uspeha, kao po nekoj dramaturškoj matrici, bivao je Bane.

Imao je neku magiju u glavi, modernost, a šut, onaj u poslednjim sekundama, sa zvukom sirene, uz tri poena, pa to je bio njegov specijalitet. Često se setim, a i on ponekad postavi na FB, te svoje čarolije, gde god je igrao. Pomislim, momče, pa ti si mogao od mene alkoholičara da napraviš, koliko sam piva popio radujući se posle trijumfa, koje si ti priredio. Mi u transu, on miran, ladan-kao špricer, što bi se reklo. Nikad me nije zvao da mi kaže: „Prijatelju, pa napiši nešto u Žurnalu(gde sam godinama bio dopisnik iz Pančeva), ili u „Pančevcu“ o meni. Nije ni trebalo.

Više sramežljiv i povučen, nego naprasit i promućuran, stekao je imidž dobrog momka srpske košarke, što i jeste istina. Gde god da je igrao, posle odlaska iz Pančeva, kod nas ili „preko“, svi su imali samo reči hvale za njega. Uvek dosledan, pravi. Šokirao me, jer nisam znao za njegov talenat za pisanje, kad mi je poslao poruku da je iz štampe izašao njegov prvenac, roman-„Kraj prvog poluvremena“. Auu, šta ovo bi, pomislio sam posle čitanja? Kakav majstorluk od rečenica, poređanih u nizu, sa smislom.Čak, bravoruzno napisanih. Kao neka vrsta ispovedanja, Jereminov nam se ogolio do kostiju, u nekoj vrsti autobiografskih činjenica, sa primesama, snova, porodičnih detalja. Prava čarolija od štiva.

 I on se, nekako, povukao, utihnuo. Daj Bože da ponovo nešto piše, da nas još jednom sve obraduje. Neka bude tako dobri moj, a poziv za kafu, uvek je otvoren. Samo se javi.

Praštajte i dobra vam sreća!

Odmah da kažem, nisam slučajno izabrao sportsko novinarstvo, kao užu specijalnost u svom delovanju. Imao sam nekoliko uzora, najpre Predraga Miljuša, a s obzirom na to da je reč o profesiji koja omugućava dosta putovanja, ispostavilo se, bio sam u pravu. Čak, posle 35 godina rada, tvrdim, nisam pogrešio. Ipak, pored svega navedenog, postoji nešto, po mom mišljenju, izuzetno bitno, a reč je o prijateljstvima koje sam stekao tokom proteklih decenija. Jedno od njih jeste i sa Brankom Jereminovim, nekad izuzetno talentovanim plejom, košarkaškim reprezentaivcem naše zemlje, u mlađim kategorijama.