ISTINOČEŽNJA: Zlatna generacija

Možda sam već dosadio u stavovima da je nekad bilo bolje, da se u pređašnjem vremenu živelo lepše i mirnije. Ne zamerite na toj istini, a ovog puta, dokazaću na jednom primeru.

Naime, nedavno, Rukometna akademija Dinamo, mada postoji od 2018. kao da je ponovo rođena. Sa novim konceptom razvoja, ljudima apriori autoritetom, hoće da Pančevo vrate na mapu Evrope, kad je reč o ovom sportu. Akcenat je na radu sa mladima. Fenomenalno. Verujem, čak, siguran sam, ovaj projekat će uspeti, zato što ljudi koji vode celu priču ne znaju šta je negacija i proizvoljnost, već veruju da dobra strategija, uz kvalitetne ljude, sigurno donosi uspeh. Meni je zanimljivo, što je jedan od planova, da se u Pančevu igra i Školsko rukometno prvenstvo. To je jedan od znakova koji me uveravaju da ovi ljudi znaju šta rade.

Sećam se, kao dečak, tek osnovac, u OŠ „Đura Jakšić“, nekada kultnoj obrazovnoj ustanovi, pa skrajnutoj do potonuća, a sad, kakao se priča, ponovo školi koja ima velike planove, u dvorištu, na terenu, igrao se rukomet. Profesor Jelić, strog, ali veoma poštovan pedagog, tu je izvodio dečake starijih razreda, da igraju sa malom kožnom loptom. Najbolji su birani u školski tim, a onda su igrali protiv vršnjaka iz drugih delova Pančeva. Tako su igrači postali: Dragomir Moc, Bratislav Koković, Milivoj Sekulić, Radomir Ogrizović, Dragan Pantelić, Bole Crevar i drugi.

Zašto ih pominjem? Zato što su baš ovi momci, nešto kasnije, igrali u jednoj od najjačih ekipa pančevačkog Dinama ikada. Bili su saigrači: Kalini, Fejzuli, Obradoviću, Slavkoviću, Đorđeviću, Vignjeviću, Stojanoviću. Taj tim, krajem 70-tih i početkom 80-tih prošlog veka, uz Metaloplastiku, bio je najbolji u Jugoslaviji, a naša, tadašnja zemlja, bila je velesila u rukometu. Nabrojani momci, sada i sami šezdesetogodišnjaci (mada, kad ih čovek vidi, nikada ne bi to rekao) kroz sport, postali su izvanredni ljudi, u poslu i privatno. Sve ih znam i potvrdiću to iz prve ruke.

Gledao sam ih nebrojeno puta na terenu, a potom imao čast da me kao mlađeg prime u društvo. Kasnije, kad sam se okrenuo novinarstvu, o mnogima sam pisao, sa razlogom, zato što su ostvarili ozbiljnu karijeru. Kad su prestali aktivno da igraju, dosta njih se posvetilo trenerskom poslu, ali, ubrzo i ta aktivnost je prestala. Meni, ta generacija, čudesna je i zato što su svi zajedno, skoro svakodnevno u kontaktu. Najlepše mi je kad se, spontano ili namerno, okupe u „Prasićima“ i onda satima pričaju o prošlom vremenu ili aktuelnim temama. Često, i sam prisustvujem tim sesijama, i uvek je beskrajno zanimljivo.

Nazvaću ove ljude-zlatnom generacijom RK Dinamo, zato što su to i bili. Kvalitet koji je njih krasio, kasnije, video sam samo kod još nekoliko Pančevaca: Vidić, Perić ili Milosavljević. Danas, teško mi je to da kažem, ali, skoro da nema takvih majstora na igralištu dimenzija 20×40 metara. Možda, zato, RA Dinamo Pančevo, ima misiju da iznedri neke nove šampione. Ja verujem i znam da će biti tako.

Praštajte i dobra vam sreća!

Salobodan Rora Damjanov

Možda sam već dosadio u stavovima da je nekad bilo bolje, da se u pređašnjem vremenu živelo lepše i mirnije. Ne zamerite na toj istini, a ovog puta, dokazaću na jednom primeru.