Foto: AK Panonija
Sport

Pančevačka atletičarka istrčala 100 maratona

Izvor: 
klub100maratona.wordpress.com Pon, 11/10/2021 - 17:51











Ljiljana Tasić, osnivač i dugogodišnji član rekreativnog kluba "Maratonci" iz Pančeva, nova je članica Kluba 100 maratona Srbije, nakon što je krajem avgusta ove godine istrčala Grawe noćni maraton na Bundeku u Zagrebu.

Ljiljana, koja na prvenstvima Srbije nastupa za Atletski klub "Panonija" za koji je registrovana od 2018. godine za Klub 100 maratona je govorila o sebi, svojim  sportski angažovanjima, specifičnostima ličnog pristupa trčanju, najznačajnim ostvarenjima, zanimljivim putovanjima i dogodovštinama:

“Rođena sam u Jagodini, ali sam dosadašnji život provela u Pančevu. Završila ekonomiju, a uvek se bavila privatnim poslom. Moju porodicu čine moje dve ćerke i pas.

Ne umem da objasnim ali se sećam jutra, patika koje sam imala, svakog detalja. Jednostavno sam ustala, obukla se za trčanje i otišla da trčim. Išlo je lagano, dugo sam trčala do 5km, pa polako povećavala kilometražu.

Moje vreme za trčanje je najčešće jutro, volim taj osećaj kada se vratim sa treninga i spremim za posao,za mene, najbolji način da započneš dan.

Prvi maraton sam istrčala 2015. na rodjendan mog muža. Trčala sam u Aradu u Rumuniji potpuno neplanski, jer sam se u to vreme spremala za Njujorški maraton.

Pre nego smo stigli u Arad, dvoje trkača, Sanela i Zarija, predložili su da istrčim maraton, jer sam spremna. Nisu me dugo ubedjivali, zapravo, pristala sam iz prve. I zaista, ostao mi je u divnoj uspomeni.

Bio je težak jer je bilo jako toplo, ali su volonteri bili školarci, koji su pružali neverovatnu podršku i širili pozitivnu energiju od početka do kraja trke.

Tako je Njujorški maraton koji je trebao da bude prvi, bio moj treći maraton jer sam u međuvremenu istrčala još jedan u Zagrebu.

Jako volim da putujem, pa mi tako ni putovanja na trke nikad nisu predstavljala problem. Prosto se spojilo lepo sa korisnim, nastavila sam da putujem i usput trčim trke.

Trčanje sam intezivirala onog trenutka kad sam se prijavila na lutriji za Njujorški maraton, potpuno slučajno. Jedno veče muž i ja smo gledali film u kom se radnja dešavala u Njujorku. Moj muž je izjavio da bi rado išao u Njujork, na šta sam ja odgovorila da ću se prijaviti na lutriji za marathon, proći istu, pa  ćemo ići u Njujork. I zaista – sve se tako i desilo.

ljiljana_tasic.jpg

Foto: AK Panonija

Puno je trka koje su mi drage, bilo zbog dobre podrške, zanimljive staze ili prosto ljudi sa kojima trčim. Ipak svakako bih izdvojila humanitarnu trku “Srbija za Vladu”  koju smo trčali sami moj  drug Željko Zeljković i ja, i gde smo za 9 dana pretrčali od Preševa do Subotice  583km i uspeli da sakupimo 13000 evra za Vladino lečenje.

Tu je onda Njujorški maraton, koji zbog ogromne posećenosti i podrške publike spada u najatraktivnije maratone, te naravno ni ja nisam ostala imuna na to.

Zaista je nezamislivo da vidite kako ulicama trči 50 000 ljudi, gde na svakom koraku imate trkača pored sebe i sjajnu podršku publike. Ukoliko imate ispisano ime na majici ili se po bilo čemu izdvajate iz mase, publika će vas rado dozivati i upućivati zanimljive i duhovite reči podrške. Lično sam to doživela jer sam nosila majicu sa svjim nadimkom.

Spadam u ljude koji ne odustaju tako lako, pa tako iza sebe imam samo tri trke koje nisam završila, a zapravo samo od jedne sam odustala. Bio je to ultramaraton na 50 km u Aradu. Nažalost pojela sam nešto sto mi nije prijalo i pre trke  osećala mučninu i slabost. Istrčala  sam tri kruga od mogućih pet i odustala, vrućina i činjenica da sam puno dehidrirala, nisu mi dali snagu da završim trku.

Druga trka je bila 100km Vitoše koju sam već trčala i znala sam šta me čeka na stazi, ali niko nije mogao da predvidi da će nakon što sam prešla oko 50ak kilometara krenuti takvo nevreme da su organizatori odlučili da više nije bezbedno i prekinuli su trku.

I na kraju Jahorina, trka od 125km. Moj drug Željko i ja stigli smo do poslednje kontrolne tačke sa 10 minuta zakašnjenja , gde osim dva velika psa nikog nije bilo. Bio je to 114 km i do kraja nam je ostalo još 11 km.

Do tog trenutka nismo ni pomislili da odustanemo, ipak nismo overili poslednju kontrolnu tačku, što nas ne bi sprečilo da idemo do kraja ali nažalost markacija nije bilo, te nismo znali u kom pravcu treba da nastavimo. Naravno već sledeće godine savladali smo i Jahorinu.

Ne znam tačno koliko godišnje pretrčim kilometara, a ove poslednje dve godine neću ni računati, jer nije sve uvek zavisilo od mene i moje dobre volje i želje da izađem na stazu ili odem na trku. U proseku sam pretrcavala od 1500 do 2000 km u trkama, godišnje. Dešavalo se da za godinu istrčim 17 maratona.

Vegetarijanka sam od treće godine života, a veganka skoro 20 godina, dakle živim na voću, povrću i  žitaricama. Mislim da mi moj način ishrane daje potrebnu izdržljivost. Zapisi kažu da su Rimski legionari bili  vrlo nezadovoljni kada bi im za duge marševe davali samo sušeno meso, sa malo ili bez žitarica i da su radije u džepovima imali sirove žitarice koje su dugo žvakali tokom marša, te da su im upravo te žitarice davale više snage da izdrže duge i teške marševe.

Bojim se da nemam ništa novo što bih rekla početnicima, a da već nije rečeno ali ću rado ponoviti. Da sam ja  početnik krenula bih polako, na osecaj, bez preterivanja sa brojem treninga tokom nedelje. Samo umerenost će vas lagano ali sigurno dovesti do cilja. Previše treninga dovešće do zamora i iscrpljenosti što će za posledicu imati sigurnu povredu.

Ako već neko želi da se ubrza ili postigne neki bolji rezultat za kraće vreme neka to radi uz stručnu pomoć. Najbolje je sebi postaviti cilj i stremiti ka njemu. Dobro je imati ih više i polako dostizati jedan po jedan. Radujem se, jer sam ja za sad jedan ostvarila.”

 








Marketing



Najnovije vesti