PANČEVO: Kimono zauvek u modi

Za braću Slavka i Ljubu Stanišića u gradu na Tamišu su svi čuli, ali oni zahavljujući svojoj velikoj ljubavi prema džudou imaju I brojne prijatelje širom sveta. Uspešni su u svemu što rade, a mnogo toga su do sad stvorili, ali uvek ističu da su u sportu pronašli smisao života, mnogo toga su mu dali, a on im je još više uzvratio.

Slavko Stanišić je rođen 1957. godine I kao dečak zavoleo je fudbal i na livadi u starom delu naselja Strelište kod zgrade za predvojničku obuku jurio je za loptom sa drugarima po čitav dan. Takva su bila vremena. Njegov talenat ubrzo su primetili i drugi pa je zaigrao za pionire Dinama, a učestvovao je i na međunarodnom turniru u Rumuniji. Zavoleo je i atletiku i gimnastiku i ko zna gde bi bio uspešniji da 1972. godine nije otišao u Sremsku Kamenicu u Školu unutrašnjih poslova. Tamo počinje njegova džudo priča koja i danas traje. Kada se po završetku školovanja vratio u Pančevo ljubav prema džudou prenosi i na starijeg brata Ljubu i oni zajedno počinju da treniraju u Dinamu. Od tad, pa do danas jedan drugom su najveća podrška.

Slavko je mnogo uspešniji u takmičarskom delu, osvojio je oko 300 raznih odličja na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Najveći uspesi su mu osvajanje trećeg ekipnog mesta sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu 1986. godine u Novom Sadu, godinu dana kasnije na Mediteranskim igrama u Siriji osvojio je srebrnu medalju, a 1991. godine u Izmiru na Balkanskom prvenstvu bio je treći. U svojoj karijeri nastupao je i za Partizan Hins iz Novog Sada i za Dubrovnik, ali uvek bi se vraćao u svoj Dinamo gde ga je Ljuba strpljivo čekao. Ljuba je svoju karijeru podredio mlađem bratu, ali i stvaranju šampiona i uspeo je u svom klubu na stotine da ih stvori u različitim kategorijama. Ipak, najponosniji je što su u klubu pored sporta brojne generacije dece naučile da budu vredni, uporni i pošteni I što su mnogi od njih kasnije postali uspešni profesori, lekari, naučni radnici koji pamte gde su stekli radne navike.

Interesantno je da su braća trenirajući isti sport samo jednom odmerili snage na jednom takmičenju i to u Mađarskoj 1982. godine. U polufinalu pobedio je Slavko, ali sad priznaje da je Ljuba bio bolji i da je pri kraju meča malo popustio, jer je njemu više značio plasman u finale. I tako kroz čitav život oni brinu jedan o drugom, nema zavisti i sujete, jer su na istom zadatku – svoje znanje i iskustvo nesebično prenose na mlade takmičare Dinama kojima su oni uzori.

Slavko je po završetku takmičenja u seniorskoj konkurenciji nastavio da trenira nesmanjenom žestinom, dva puta dnevno i odmah je počeo da nastupa na veteranskim turnirima, jer ne može bez takmičenja. Za poslednjih 15 godina bio je 4 puta svetski, 4 puta evropski prvak I 5 puta je bio prvi na otvorenom prvenstvu Francuske, gde je dobio i povelju počasnog člana grada Lila. Na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Portugalu odbranio je titulu najboljeg i to u svojoj 64. godini, a uspeh je mnogo veći ako se zna da je za protivnike imao džudiste koji su bili mlađi od njega  i po 10 godina. Na pitanje kad misli da spakuje kimono Slavko odgovara:

– To je deo moje garderobe, kao pidžama ili svečano odelo. Sve dok budem na nogama oblačiću kimono i treniraću, jer želim da budem vitalan i zdrav, a bez sporta nema ni dobrog zdravlja.

Ljuba je uz njega I sa strane koriguje sve što on ponekad ne vidi, a obojici je najveća podrška iz senke njihova sestra Cica, na koju se uvek mogu ovi sportski divovi osloniti. Stanišići će nema sumnje trajati još dugo, jer imaju isti entuzijazam kao I kad su počinjali, a sad znaju i kako da prenesu svoje znanje na mlađe takmičare, tako da ne treba sumnjati da će Dinamo još dugo biti kovačnica zlatnih dečaka i devojčica.

Za braću Slavka i Ljubu Stanišića u gradu na Tamišu su svi čuli, ali oni zahavljujući svojoj velikoj ljubavi prema džudou imaju I brojne prijatelje širom sveta. Uspešni su u svemu što rade, a mnogo toga su do sad stvorili, ali uvek ističu da su u sportu pronašli smisao života, mnogo toga su mu dali, a on im je još više uzvratio.