„Ćeraćemo se do Strazbura“ – da li se isplati ići do Evropskog suda za ljudska prava

„Po pravdu ću ići, ako treba, i do Strazbura!“ – to se najčešće čuje kada neko ne može da ostvari prava u zemlji. Nedavno se na taj sud pozvao i ministar zdravlja.

„Shvatili smo da ne možemo da uvedemo obaveznu vakcinaciju, jer je nisu uvele ni određene zemlje Evropske unije i bio bi problem na evropskom sudu, da li u Strazburu ili nekom drugom“, kaže ministar zdravlja Zlatibor Lončar.

Ono što je osporio, u moru primera iz Strazbura, najpoznatiji je „slučaj nestalih beba“. Zorici Jovanović koja je pre 37 godina u Ćupriji rodila sina, a koji je na rođenju dobio ocenu 10, narednog jutra je saopšteno da je dete umrlo.

„To je prva majka u Srbiji koja je dobila presudu protiv Srbije u članu 8 Konvencije kojom je potvrđeno da je pravo na porodičan život povređeno u njenom slučaju ali ne samo u njenom slučaju – nego u slučaju svih drugih naših primera koje je sud i podvukao kao najvažnije. Nama je najvažniji taj momenat da je sud prepoznao koliko je važan društveni interes ove naše teme“, ističe Marija Markanović iz Udruženja „Beogradska grupa roditelja nestalih beba“.

Odluke Evropskog suda za ljudska prava obavezujuće 

Kada se iscrpe svi redovni i vanredni pravni lekovi u državi, kada su odbijeni svi zahtevi i žalbe, nije sve izgubljeno, jer je poslednji poligon borbe – Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

„Njegove odluke su obavezujuće, njegove smernice su takođe obavezujuće imajući u vidu da je Republika Srbija pre svega članica Evrope, a da je i potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama“, napominje advokat Ivan Simić.

Sedam godina u proseku traje postupak pred Evropskim sudom pravde. Pred Ustavnim sudom Srbije tri. Kada se tome doda i trajanje postupka pred sudovima ili nacionalnim organima – na pravdu se čeka i po dvadeset godina.

„Evropski sud vrlo često ukazuje na pogrešnu praksu pravosudnih organa ili na loše zakone u određenoj zemlji – u tom smislu se presudama Evropskog suda za ljudska prava vrlo često nalaže zemlji da promeni i praksu i zakone, kako bi građani te zemlje ostvarili pravo“, napominje Katarina Golubović iz JUKOM-a.

Na taj način pravno su oživljeni neki slučajevi koji su se u Srbiji vodili kao zastareli.

„Moramo biti svesni bez obzira što je to poslednja instanca i što samo ime Evropski sud za ljudska prava mnogima uliva nadu – da to nije nekakav supersud – odnosno da to nije ideal postupanja u nekom pravosuđu“, dodaje advokat Simić.

Iako ga neki smatraju i političkim sudom, odluke Evropskog suda za ljudska prava jesu obavezujuće; sve države potpisnice međunarodnih evropskih konvencija moraju da se pridržavaju uputstava, odluka i smernica Suda u Strazburu.