Doniranje hrane u Srbiji, bolje da se baci nego da nekome pomognemo

Vest da je farmer iz okoline Zrenjanina prosuo dve i po tone mleka u kanalizaciju jer nijedna mlekara nije htela da ga otkupi, odjeknula je širom Srbije i izazvala lavinu komentara na društvenim mrežama. Mnogi su postavili pitanje zašto mleko nije poklonio onima kojima je potrebno nego ga je pustio da oteče u kanalizaciju.

Pitanje doniranja hrane u Srbiji odavno su pokrenule brojne humanitarne organizacije, ali i dalje u toj oblasti postoje prepreke koje mnoge odvraćaju od ove ideje. Kada bi propisi bili jednostavniji dobrim delom bi se rešili socijalni, ali i ekološki problemi.

Naime, podaci pokazuju da se u Srbiji godišnje baci između 700.000 i 800.000 tona hrane, dok je istovremeno svaki četvrti stanovnik na granici siromaštva.

Mnoge kompanije bi, bar tako kažu, donirale hranu, ali se u Srbiji i dalje plaća PDV na doniranu hranu, pa im je jeftinije da hranu koja je pred istekom roka bace, nego da je daju u humanitarne svrhe.

Takođe, još se čeka i izmena obeležavanja roka upotrebe hrane i menjanje oznake „upotrebljivo do“ u „najbolje upotrebiti do“. U prvom slučaju mnogi smatraju da oznaka „upotrebiti do“ znači da posle navedenog datuma hrana ne može da se koristi, što nije tačno. Brojne namirnice su i nakon tog roka ispravne, ali uz izmenjena svojstva, poput hrskavosti, boje…

Onima koji su gladni i kojima je obrok iz narodne kuhinje često jedini u toku dana, sigurno ne bi smetalo da dobiju ovu hranu i da umesto jednom jedu bar dva ili tri puta dnevno. Da se vratimo na farmera s početka priče. Mleko, objasnio je, nije dao u humanitarne svrhe, jer zakon u Srbiji ne dozvoljava da se donira sirovo mleko. Da bi ga donirao morao bi da ga pasterizuje, što zahteva dodatna ulaganja i povećava njegove i ovako velike troškove. Sasvim sam sigurna da bi razne organizacije znale kako da upotrebe dve i po tone mleka, a da pritom ničije zdravlje ne ugroze. 

Problem bacanja hrane nije rezervisan samo za Srbiju. Podaci pokazuju da trećina ukupno proizvedene hrane u svetu, što je oko 1,3 milijade tona godišnje, završi u smeću. Na taj način nepovratno se gubi čak 700 milijardi evra.

Trošak je daleko veći, ako se zna da je hrana veliki zagađivač tj. da doprinosi emisiji gasova koji izazivaju efekat staklene bašte od osam do deset procenata.

Neke evropske zemlje već su se uhvatile ukoštac sa ovim problemom, pa su zakonima i raznim propisima zabranile bacanje jestive hrane.

Tako je, na primer, u Francuskoj, u kojoj se godišnje bacalo 7,1 milion tona hrane, od pre tri godine obaveza supermarketa, velikih distributera i proizvođača da hranu koja se ne proda ili koja je pred istekom roka trajanja poklone humanitarnim organizacijama i javnim kuhinjama.

U Španiji se od prodavnica i restorana traži da smanje cene proizvoda kojima isitiče rok, dok su i oni i školski restorani i menze u bolnicama i fabrikama u obavezi da doniraju hranu koja neće biti korišćena. Nepojedenu hranu gosti restorana mogu u „kesama za ljubimce“ da ponesu i nahrane životinje. Predviđeno je, takođe, da sve ono što se ni tako ne upotrebi dalje preradi u stočnu hranu. Za kršenje ovih odredaba propisane su novčane kazne i do nekoliko desetina hiljada evra.

Srbija bi, kada već teži članstvu u Evropskoj uniji, mogla da usvoji mnoge dobre evropske prakse kada je odnos prema hrani u pitanju. Recimo da se pojednostavi doniranje, što bi bilo dobro i za one koji daju i za one kojima je hrana neophodna.

Uostalom da li je bolje da gladni hranu dobijaju na kontrolisanim punktovima ili da je traže, pronalaze i uzimaju iz kontejnera?

Vest da je farmer iz okoline Zrenjanina prosuo