Meda na priuzi Foto: pxhere
Srbija

Korona virus i socijalna zaštita u Srbiji: "Nemaš osećaj kao da igde pripadaš" - kako se mladi bez roditeljskog staranja osamostaljuju usred pandemije

Izvor: 
BBC News na srpskom Čet, 16/09/2021 - 22:27














Pandemija je zaustavila mnoge aktivnosti, ali ne i odlazak mladih iz ustanova socijalne zaštite koji su primorani da ih napuste nakon što dođu u zakonom propisani uzrast.

 

Početak pandemije zatekao je dvadesetjednogodišnjeg Marka* bez posla i, kako kaže, "bez ikakvog oslonca".

U jedan od beogradskih domova za nezbrinutu decu doveden je kao četrnaestogodišnjak, a napustio ga je krajem 2018, kako bi započeo samostalan život, piše BBC News na srpskom.

"Ima dosta mladih koji su vredni i hoće da rade, ali nedostatak oslonca iz kuće je veliki teret", kaže on. Iz doma u Beogradu je ovog leta izašla i dvadesetsedmogodišnja Ema*.

"Mnoga deca i mladi kada ulaze u dom nisu ni svesni da će jednog dana morati da odu", kaže ona.

U domu je provela više od polovine života.

"Odlazak sam doživela kao još jedno odbacivanje od porodice", priča Ema.

Između januara 2019. i septembra 2021, iz beogradskih domova za nezbrinutu decu izašlo je 42 mladih, podatak je Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska (CZODO) - najveće ustanova za domski smeštaj dece u Srbiji.

I za Marka i za Emu je izlazak iz sistema socijalne zaštite i prvi korak ka samostalnom životu bio dramatičan i neizvestan trenutak - ali koliko ih je sistem pripremio za to?

 

Iz Zvečanske kažu da je proces savetovanja obavezan, dok iz Centra za socijalni rad u Beogradu navode da "mladi bez roditeljskog staranja koji napuštaju socijalnu zaštitu imaju pravo na stalnu novčanu pomoć i mogu da koriste uslugu privremenog stanovanja".

Međutim, stručnjaci i omladinski radnici sa kojima su BBC novinari razgovarali smatraju da se u radu sa ovom grupom mladih ne čini dovoljno i da stvari često nisu kao "kao na papiru".

"Izgleda da ljudi koji rade u sistemu mladima omogućavaju samo pristup sredstvima, ali ne i odnos poverenja i podrške, koji im je izuzetno važan za osamostaljivanje", kaže Anita Burgund Isakov, docentkinja na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu.

Skoro 75 odsto dece iz domova i hraniteljskih porodica kaže da ih centri za socijalni rad nisu adekvatno pripremili za napuštanje staranja, navodi se u istraživanju FPN-a iz 2014. godine.

Nešto više od 2.000 dece i mladih živelo je u ustanovama socijalne zaštite na kraju 2020. godine, prema izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Nema javno dostupnih podataka o tome koliko je takvih mladih u zemlji ima ukupno, a Ministarstvo za rad, socijalna i boračka pitanja nije odgovorilo na upit BBC novinara.

Izlazak iz doma: 'Uopšte nisam mislio da ću uspeti da se osamostalim'

 

"Uopšte nisam mislio da ću uspeti da stignem do tačke da ne moram da razmišljam da li ću imati novca za sledeći mesec", kaže Marko dok sedi u omanjem, iznajmljenom stanu u Beogradu.

Stan danas plaća od zarade u jednoj privatnoj firmi koja se bavi logistikom.

Godinu dana ranije, živeo je "u suterenu bez struje i radio noćnu smenu na trafici".

Marko je iz Beograda.

Do punoletstva je promenio nekoliko domova u glavnom gradu, koji su pod okriljem CZODO Zvečanska.

U jesen 2018. godine dobio je "rešenje da treba da se iseli u roku od dve nedelje".

"Kada sam postao punoletan, gledali su da me što pre izbace odatle", prepričava Marko kako je doživeo izlazak iz ustanove koju je napustio oktobra te godine.

Kratki rokovi za iseljenje "pre su pravilo nego izuzetak", kažu iz udruženja mladih koji su odrasli bez roditeljskog staranja Moj krug.

"Mladi često dobijaju iznenadna rešenja za iseljenje, a sistem će uvek naći način da to opravda", navode.

Ema skreće pažnju da "mladi koji napuštaju socijalnu zaštitu napolju nemaju nikoga, osim možda prijatelja koji su ranije izašli".

"Ali prijatelji teško da mogu da pomognu, zato što niko nije snađen", kaže.

 

Ema ima 27 godina i za nju je obrazovanje "verovatno najvažnija stvar u životu".

Apsolventkinja je defektološkog fakulteta i koristila je pravo da, kao mlada žena koja studira, ostane u domu do 26. godine.

Radi u jednom restoranu brze hrane u Beogradu, a za školarinu zarađuje sama od 19. godine.

"Ponekad me je strah da neću diplomirati u narednih godinu dana zbog dinamike na poslu i zato što ne mogu da priuštim da ne radim, ali se trudim da oteram taj strah", kaže.

Jelena Raković iz Karijernog centra "Jaki mladi", koji se između ostalog bavi savetovanjem mladih bez roditeljskog staranja, kaže da proces osamostaljivanja ume da bude dramatičan period za mlade.

"Primećuje se izrazito stanje uznemirenosti i straha od budućnosti, a u tim periodima se dešava i da regresiraju na ličnom planu - ranije sanirana ponašanja ponovo dolaze do izražaja", kaže ona.

 

 

Kako izgleda procedura izlaska iz doma

 

"Trebalo je da izađem, a nisam znao gde ću, nisam znao šta ću i umalo nisam završio na ulici", kaže Marko.

Mladi iz Beograda kojima predstoji osamostaljivanje imaju mogućnost da se prijave za socijalno stanovanje i novčanu pomoć, objašnjavaju iz Gradskog centra za socijalni rad (GCSR) Beograd.

Ova opcija ne postoji ni u jednom drugom gradu u Srbiji.

Marko tvrdi da ga prilikom izlaska iz doma niko "nije informisao" o tim mogućnostima i da mu je u GCSR Beograd rečeno da "ne može da dobije ni novčanu podršku, ni smeštaj, zato što je zakasnio da se prijavi".

Iz Gradskog centra nisu dali na komentar o tom konkretnom slučaju, dok iz udruženja Moj krug kažu da na situacije kakvu Marko opisuje "često" nailaze u praksi.

"Komunikacija prema mladima je generalno loša - zavisi od centra do centra, od zaposlenog do zaposlenog. Jedni se trude i daju informacije, a drugi to ne rade". dodaju.

Novčana pomoć se daje najduže na godinu dana, u mesečnom iznosu jedne prosečne plate u Srbiji i može da traje najduže godinu dana.

Stanovanje se koristi besplatno, najduže na dve godine.

 

Iz Zvečanske objašnjavaju da se sa mladom osobom organizuje "izrada individualnog plana otpusta", u čemu učestvuju i nadležni stručni radnik Centra za socijalni rad i stručni tim Doma.

"Obavezne teme su dalje školovanje, razgovaramo kako se mlada osoba može zaposliti sa stečenim kvalifikacijama i gde će živeti, a nudimo i stanovanje uz podršku", kaže pomoćnik direktora CZOZO Zvečanska Ljubiša Jovanović.

On dodaje da se sa mladima takođe priča o tome "od kojih prihoda će živeti, koje izvore podrške još ima - rođake, prijatelje, donatore, kome može da se obrati za pomoć, kao i o datumu izlaska iz ustanove".

"Nažalost, pojedini mladi se nedovoljno emocionalno i kognitivno uključuju u planiranje ili imaju svoje ideje koje ponekad propadnu, pa se naknadno vrate na ponuđeno", navodi Jovanović.

Na papiru, proces savetovanja pred napuštanje ustanove traje šest meseci, dodatno pojašnjava Anita Burgund Isakov.

Međutim, u praksi nije baš tako, tvrdi ona.

"Zaposleni u ustanovama socijalne zaštite su često preopterećeni poslom i nemaju vremena da pruže ni toliko", kaže.

Burgund Isakov, koja je 2016. godine doktorirala proučavajući osamostaljivanje mladih bez roditeljskog staranja, ističe da mladi zbog toga "nemaju podršku kakva im je potrebna".

"Niko ih ne usmerava, a pritom su mladi navikli da su svi prezauzeti pa nikoga neće da vuku za rukav jer ne očekuju povratnu informaciju", ističe.

Burgund Isakov dodaje da "sistem jedva ima kapaciteta, a pogotovo u pandemiji".

"Radi se o dugogodišnjem zanemarivanju", smatra.

Primećuje da nedostaje rad sa mladima i po pitanju nekih životnih veština.

"Oni jako dobro nauče da održavaju higijenu prostora zato što žive u kolektivnom smeštaju, ali ne umeju da planiraju, na primer, kupovinu namirnica, zato što ih tome niko nije naučio, pa brzo potroše platu jer ne znaju kako da rukuju novcem", navodi.

Emi je do diplome ostalo još šest ispita.

Pošto je koristila mogućnost da kao studentkinja ostane u domu do 26. godine, po izlasku nije imala pravo da se prijavi za novčanu pomoć, koja je namenjena mlađima od tog uzrasta.

"U domu sam imala sam kompjuter, internet i sve uslove za studiranje. Sada radim već godinama, odvajam za školarinu i ponekad je tesno", kaže.

Međutim, dobila je pravo da tokom osamostaljivanja koristi privremeni smeštaj, gde ima obavezu da plaća račune i sama kuva i sprema hranu, što u domu nije radila.

"Dešavalo se da ostanem bez novca za hranu", priznaje Ema.

 

Postoji još jedan sistemski problem, ističe Raković iz Karijernog centra "Jaki mladi".

"Na raspolaganju je mali broj stanova za privremeni smeštaj i to ne zadovoljava potrebe mladih", navodi.

Iz GCSR kažu da se u Beogradu nalazi "šest stanova namenjenih za ovu uslugu, pogodni za život po dve mlade osobe".

To znači da u privremenom smeštaju po napuštanju doma istovremeno može da boravi najviše 12 mladih, sa pravom korišćenja od najduže dve godine.

"U toku 2019. godine ovu uslugu koristilo je šest, a u toku 2020. godine osam mladih osoba", navode iz GCSR.

 

 

'Nemaš osećaj kao da igde pripadaš'

 

Bez ideje gde drugde da se smesti, Marko se uselio kod devojke i pokušavao je da nauči da programira.

U početku nije radio, što je neretko bio uzrok svađe sa devojkom, kaže.

"Nije da nisam želeo, samo sam se nadao da ću moći da radim nešto bolje od fizičkog posla za minimalac".

U stisci da pronađe posao, februara 2019. godine prijavio se "za prvi oglas koji je video" - rad na trafici u noćnoj smeni.

"Radio sam šest dana u nedelji za 30.000 dinara i to na crno", kaže.

Objašnjava da je tako izgurao skoro godinu dana, ali da u jednom trenutku više "nije mogao".

"Nisam imao pravo na slobodan dan, a slušao sam i kurseve programiranja - jednog dana sam samo bio toliko premoren da nisam mogao da odem na posao", priča.

Gradski centar za socijalni rad ne vodi evidenciju o mladima koji se osamostale posle prestanka domskog ili porodičnog smeštaja, rečeno je za BBC iz ove institucije.

"Oni mogu da se obrate centru za pomoć kao i svi ostali građani, a ako se obrate, pomoći će im dom ili porodica", navode.

Marko kaže da se osećao kao da "nikoga nije briga šta se dešava sa njima", a početak pandemije dočekao je bez posla.

"Većina nas iz doma je bila nesnađena, mnogi rade u ugostiteljstvu i pandemija nas je pokosila", kaže.

Marko u tome nije usamljen primer, kaže Raković.

"Veliki broj mladih je pre pandemije radila privremene i povremene poslove koje su izgubili, pa se dešavalo da ostanu bez novca", dodaje ona.

Raković ističe i da su "mnogi mladi po izlasku iz doma primorani da se vrate u biološku porodicu jer nemaju drugo mesto za život".

Međutim, Marko kaže da to za njega nije bila opcija.

 

 

Kako je Marko stigao u dom

Marko je imao 14 godina kada je smešten u dom za nezbrinutu decu.

Moji su bili poprilično mladi kad sam se rodio.

Tata je govorio da ne želi decu, a keva je htela da me zadrži.

Međutim, nakon par godina je našla novog muža i otišla da živi sa njim, a ja sam ostao sa babom sa mamine strane.

Oca sam upoznao kada sam krenuo u školu. Viđali smo se jednom u godinu ili dve i nismo imali odnos otac-sin.

Keva je izbegavala da dolazi, svraćala je samo kad joj treba novac.

A onda je baba umrla kada sam imao 13 godina.

Prešao sam kod keve, koja me svakodnevno tukla bez razloga, pesnicama i čime god je stigla.

Iživljavala se na meni i psihički, što mi je dosta teže padalo.

Pokušavala je da mi stavi do znanja da bi sve bilo bolje bez mene.

Jednog dana mi je svega bilo dosta, pa sam odlučio da je prijavim u školi i da odem od nje.

Ćale je pristao da brine o meni, ali me je ubrzo poslao na selo, kod svoje majke.

Leto sam proveo u sobi, odbijajući da komuniciram sa bilo kim, osim sa psihološkinjom iz svoje osnovne škole koja se postavila kao pravi prijatelj i sa kojom se čujem i dan danas.

U narednom periodu preplavljivao me je osećaj usamljenosti, nepripadanja, koje tada nisam razumeo, nisam znao šta nije u redu sa mnom.

Mislio sam da bi sve bilo bolje bez mene, tako da sam jednog dana, u afektu, pokušao sebi da oduzmem život.

Posle toga su me dali u dom.

Nikoga ne krivim zbog toga.

Ćale i ja smo danas u kakvom-takvom kontaktu, pomaže mi kešom, što mi ne znači toliko u finansijskom, koliko u sentimentalnom smislu.

Izgleda da ipak nije odustao od mene.

Majka za mene ne želi da čuje.

 

 

Priča o novim najboljim prijateljima

 

Prva četiri razreda osnovne škole Ema je završila na Kosovu, a potom je zbog porodičnih okolnosti preseljena u Beograd i imala je pauzu u obrazovanju.

Htela je u medicinsku školu, ali nije mogla da se upiše, pa je završila prvo trogodišnji smer za konobare, a onda još jednu godinu za kulinarskog tehničara.

To joj je omogućilo da upiše Defektološki fakultet koji je imala žarku želju da pohađa.

Teško je dati odgovor šta se dešava sa mladima u Srbiji kada napuste ustanove socijalne zaštite - istraživanja na ovu temu nisu rađena.

"Nema ih mnogo ni na svetskom nivou, zato što su skupa i izgleda da niko ne želi da investira u grupu koja je procentualno nije velika", objašnjava Burgund Isakov.

Stručnjakinja ističe da je potrebno da se promeni način na koji se sa mladima radi u ustanovama socijalne zaštite dok su u njima, kao i odnos prema njima nakon što ih napuste.

Od suštinske važnosti je da se sa decom i mladima radi na prevazilaženju trauma sa kojima su došli u ustanove socijalne zaštite, smatra.

"Na njihovoj traumi se ne radi kontinurano - naš sistem funkcioniše po principu da gasi požare", kaže.

Ema je imala 13 godina kada se, na sopstveni zahtev, odvojila od biološke porodice.

Kako je Ema stigla u dom

Rodila sam se u romskoj porodici u Kosovom Polju.

Bila je to neobrazovana porodica.

Živela sam sa babom, dedom, roditeljima i mlađom sestrom.

Za vreme rata 1999, bolnica u kojoj je mama bila na porođaju sa bratom se zapalila - brat se ugušio, a mama se vodila kao nestala.

Kao male, sestra i ja smo imale obavezu da čuvamo stoku od sedam ujutro do sedam uveče.

Bilo je tu i druge dece, koja su u jednom trenutku prestala da se dolaze na polje.

Umesto njih bi se pojavio otac, deda ili neko drugi iz porodice da ih odmeni.

Ja sam pitala gde su ta deca, a rekli su mi da idu u školu.

Nisam znala šta je škola i podsmevali su mi se što pitam.

Otišla sam kod komšije koji je bio predsednik Roma i rekla da želim da idem u školu.

Dobila sam knjige, ranac, odeću i krenula u O.Š. "Aca Marović".

Kada sam videla da je u školi dobro pitala sam učiteljicu da li mogu da dovedem i sestru.

Deda je bio protiv škole - tukao nas je, cepao nam knjige.

Zaključavao je vrata ujutro da ne možemo da izađemo ili bi zaključao preko dana, da ne možemo da uđemo kada se vratimo.

Dešavalo se prespavamo napolju.

Nisam ni znala da postoji dom (za nezbrinutu decu).

Međutim, kad se tata ljutio na nas, govorio je da treba da odemo, da mu ne trebamo, pitao zašto nas majka nije dala u dom.

Tako sam saznala da postoji.

Preselili smo se u Beograd sa ocem, a on je nastavio da maltretira mene i sestru.

Živeli smo u Batajnici i pronašla sam tamo školu, pa sam sama otišla da se prijavim.

Međutim, kada su videli da sam nisam završila sve razrede koje je trebalo rekli su mi da moram u školu (za osnovni obrazovanje odraslih) "Branko Pešić" (u Zemunu).

Nisam znala kako dotle da stignem i otac me je tukao zbog toga.

Tada sam ga prijavila policiji i tražila da idem u dom.

Da sam ostala u biološkoj porodici verovatno nikada ne bih videla more.

Ne bih znala da postoje razne stvari, na primer engleski jezik.

Otac, baba i deda su umrli.

Sestra se udala sa 15 godina i živi u Francuskoj kao azilantkinja.

Nismo baš u kontaktu, ne delimo iste vrednosti.

 

 

Polako i uporno, Marko je početkom ove godine uspeo da stane na noge.

"Našao sam stabilan posao, imam ugovor za stalno i vodim iole normalan život", priča.

"Dođem u taj stan, ali to nije kuća", kaže Marko.

Reč domza njega ima drugačije značenje nego za većinu ljudi.

"Nemaš osećaj da igde pripadaš, nema osećaja ljubavi i podrške".

Marko kaže da puno radi, a planira da uštedi za automobil.

"Trudim se da unormalim sebi život koliko god mogu", kaže.

Ema je od porodice u kontaktu samo sa polusestrama i bratom po ocu.

Svi su maloletni i žive u hraniteljskoj porodici, a ona se trudi da bude prisutna u njihovom odrastanju.

"Viđam ih za rođendane, nosim im paketiće za Novu godinu, ponekad odemo na sladoled", priča.

Planira da nastavi da radi u brzoj hrani sve dok ne diplomira, a onda da traži posao u struci.

Nada se da će jednoga dana "moći da radi ono što voli i što je ispunjava".

"Ne želim da budem samo majka i domaćica, nego da radim, doprinosim, da imam svoju slobodu i ne budem zavisna ni od koga", kaže Ema.

*Marko i Ema nisu prava imena sagovornika. Njihova prava imena poznata su redakciji.

 

 

 

 

 








Marketing



Najnovije vesti