Gorran Marković printscreen
Srbija

Marković: Ekološka pobuna je nešto najbolje što nam se desilo poslednjih godina

Izvor: 
Danas Ned, 28/11/2021 - 14:41











Ekološka pobuna je nešto najbolje što nam se desilo poslednjih godina, rekao je reditelj Goran Marković. On je, govoreći i o nagradi za životno delo koja mu je dodelio Festival autorskog filma, rekao i da je "ovogodišnja navala nagrada za životno delo, koju zbirno naziva „Do viđenja, prijatno“ izgleda dokaz da se nije trudio zabadava".

„Film predstavlja čin zajedničkog uživanja. I zarazan, što je najinteresantnije. Komedija počinje da funkcioniše onda kada se prvi gledalac u sali nasmeje. Suze su takođe prenosive, strah pogotovo. Drugo, u mraku bioskopske sale vi možete zaboraviti gde ste i ući u filmsku priču kao učesnik. Jedan od glavnih zadataka filmske režije je da gledaoca vodi kroz priču kao da je ovaj deo nje a ne posmatrač sa strane. Video sam na hiljade filmova. Prekjuče sam studentima na doktorskim studijama prikazao „Bele trake“ Mihaela Hanekea i nakon projekcije, i pored toga što sam već nekoliko puta gledao to delo, bio potpuno potresen. To je film o nastajanju fašizma, o tome kako su ga napravili mladi, deca loših roditelja. To nam se upravo sada događa, učinilo mi se. Zato me je to toliko uzdrmalo“, rekao je Marković u razgovoru za Danas.

Upitan o reagovanjima na njegov prvi film “Bez naziva”, koji je bio izviždan, i da li bi neki film danas nakon projekcije mogao da dobije takvu reakciju negodovanja ili smo postali društvo aplauza, Marković kaže da su danas druga vremena.

„Ljudi više ne veruju ničemu pa se ne mogu otvoreno radovati nekome koga poštuju ili negodovati protiv neke gnjide koja im upropaštava život. Izgubljena je vera u izbor. Pogotovu u ličnu ulogu u tome. Kao da život prolazi mimo nas, bez mogućnosti da u njemu učestvujemo. Otuda tolika apatija i nemogućnost pobune protiv sveta koji prosto vapi da bude srušen. Da nije tako ova nakazna vlast bi pala kao od šale. Ali njena odbrana je u tome da nas otupi, da nam oduzme veru u život. Da prestanemo da verujemo u bilo šta, kada je već milion put „dokazano“ kako je sve laž. Oni kažu: „Lažemo? Pa, šta!“ Na to razumni ljudi nemaju odgovor. Osim, naravno, govnjive motke“, dodaje on.

Marković kaže da je u vreme kada je on počinjao, kritika bila ubitačna, u pozitivnom i u negativnom smislu.

„Bilo je jako pametnih ljudi koji su bavili jedino time i radili su svoj posao bez ustručavanja i skrupula. Pomenuću samo Bogdana Tirnanića, Bogdana Kalafatoviča ili Ranka Munitića. Na drugoj strani bilo je ideoloških žandara, partijskih glavoseča koji su lovili antisocijalističke ideje i osuđivali autore kao što su Žika Pavlović, Dušan Makavejev ili Želimir Žilnik. Ali držanje ovih drugih mi je ulilo osećanje da je baviti se filmom akt hrabrosti i ljudskog dostojanstva“.

„Kada je nastao progon „crnog filma“, Žilnik je snimio kratki film koji se zvao „Crni film“ i na čijoj su premijeri, opet u Domu sindikata, s obzirom da je bio momentalno zabranjen, Žilnik i dve devojke izašli na binu i otpevali sadržaj! To su bila vremena hrabrosti i borbe za istinu. Danas smo u žabokrečini u kojoj se svi plaše svoje senke opijeni lažima.“

Reditelj je ispričao i da je trenutno „u sred jedne igre čiji rasplet očekuje ovih dana“.

„Po šesti put sam pokušao da učestvujem na konkursu Filmskog centra Srbije. Ovoga puta je raspisan konkurs za afirmisane autore, veterane. Stručna komisija je pročitala sve predloge i predložila moj film „Doktor D.“ za finansiranje. Ali tu počinje nova priča: Upravni odbor, sastavljen većinom od onih koje je delegirala vlada, pokušava da to nekako poruši. Zbog mene i mog stava prema ovoj vlasti, dakako. Videćemo. Možda neće imati hrabrosti da to učine javno, nego ispod žita. Ne znam, spreman sam na sve. Ne zbog još jednog naslova u mojoj filmografiji nego zbog suprotstavljanja teroru, što je zadatak svakog čoveka od digniteta“, objašnjava.

On je ocenio i da je ekološka pobuna nešto najbolje što nam se desilo poslednjih godina.

„Topli do je za mene mesto odakle bi mogla poći povorka, naoružana kukama i motikama, na Bastilju, a Ćuta bi mogao biti srpski Robespjer. Samo, kao što je poznato, „revolucija jede svoju decu“. 1968. studentski vođa, za kojim bi svako pošao i reskirao život, zvao se Ljubiša Ristić…“, navodi.

Marković je rekao i da se „ceo naš život poslednjih godina odigrava između dve reči: Vučić i korona“.

„Zar nismo zaslužili malo nade, nešto lepše i manje mračno? Te dve morbidne teme čak i fizički liče jedna na drugu. Kad god ugledam sliku tog virusa, setim se nekog drugog“, zaključio je on.

 








Marketing



Najnovije vesti