Negujte bliskost sa svojom decom kroz zajedničke aktivnosti

Mališanima bi trebalo staviti do znanja da su im mama i tata siguran oslonac, razvijati im radne navike pre polaska u školu i usaditi ideju da se ne uči za ocene već za život.

Roditeljsko gunđanje zbog ocena i prigovaranje tipa „da li si naučio ono, jesi li završio ovo“, treba zameniti izražavanjem očekivanja „tražim od tebe da imaš takve ocene i očekujem to“.

Majke i očevi trebalo bi da iznose zahteve, a sa druge strane ne smeju nikako da prestanu da neguju bliskost sa svojim detetom i zaborave na obavezne zajedničke dnevne aktivnosti, kao što je, na primer, šetnja.

Čak je i zajedničko gledanje „groznih“ serija bolje nego ne družiti se, smatra Branka Tišma, psiholog u beogradskoj OŠ „Lazar Savatić“, i naglašava da je „svako druženje roditelja i dece lekovito“.

Tišma upozorava roditelje da reaguju na svaku vidljivu promenu kod dece u pubertetu, bilo da se ona odnosi na izgled, ponašanje ili navike i da oni moraju da se menjaju u kontaktu sa decom.

„Nije bitno da li će uspeti da izvuku iz mališana informaciju šta ih muči, već je osnovno da im stave do znanja da su uvek tu za njih, da su im siguran oslonac i da, kada požele, imaju kome da se obrate. Roditelj je jedna od osoba koje su uvek uz dete, koliko god da ga kritikuje i koliko god da ono izneveri očekivanja. Bitno je deci usaditi to saznanje u svest. Ponekad se ljutimo na decu i kažemo im svašta, što u stvari ne mislimo. Oni to ozbiljno prihvataju“, ističe Tišma i dodaje da je ključno da se ne izgubi bliskost sa decom koja se neguje kroz zajedničke aktivnosti.

Đacima koji popuste u školi ona savetuje da se obrate razrednom starešini, sa kojim su mnogi bliski, ili školskom pedagogu i psihologu.

„Đaci nas pitaju šta mislimo i često se ne slažu sa onim što čuju, ali je bitno da posle razmišljaju o tome. Ja nemam unapred pripremljen odgovor za svakog đaka, niti rešenje njegovog problema. Ali sam tu za njega da zajedno otkrijemo gde koči u učenju. Mi psiholozi znamo principe na osnovu kojih se uči i nastojimo da otkrijemo koji su oblici učenja za koje dete najbolji. Bitno je da im odmah naglasim da sam sigurna da mogu da ovladaju gradivom i da ćemo naći način kako“, ističe Tišma princip kojim bi trebalo da se rukovode i roditelji đaka koji popuste u školi.

„Sa decom treba biti strpljiv, razvijati im radne navike i pre polaska u školu i usaditi im ideju da se ne uči za ocene, već za život. Učenje i uspeh u školi mogu da budu indikatori mentalnog zdravlja dece, pokazatelj nivoa pažnje, inteligencije i rasuđivanja. Jasna poruka stručnjaka je da rešenje nije složeno, da izlaz postoji i da je život najveća dragocenost koju jedan čovek može da ima“, ističe Ivana Stašević Karličić, v. d. direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.

Pogrešno je da roditelj uči sa đakom ili umesto njega

Problem današnjih đaka je u pogrešnoj organizaciji vremena i načinu na koji uče. Vreme im je rasplinuto između gledanja u mobilne telefone, serija, prijatelja, društvenih mreža, igrica, a domaći zadatak odlažu otkako dođu iz škole do posle večere.

„Onda ga ostave za sutradan, nekad ga urade, nekad ne. Takve ružne navike moraju se iskoreniti da ne bi odvele u probleme. Velika je roditeljska greška kada uče sa detetom ili čak umesto njega. Treba ga pustiti da samo nauči lekciju, a onda sačekati da prođe oko dva sata, zatvoriti udžbenik i ispitivati ga. To što čita, a ne razmišlja o gradivu i reprodukuje ga neposredno posle takvih iščitavanja, ne pomaže“, naglašava Branka Tišma.

Mališanima bi trebalo staviti do znanja da su im mama i tata siguran oslonac, razvijati im radne navike pre polaska u školu i usaditi ideju da se ne uči za ocene već za život.