Šta doživljavaju stariji od onih koje su odgajili – posebno krivično delo zlostavljanje i zanemarivanje starijih?

Sigurno da je mnogo teško kada vas zlostavljaju oni koje ste odgajili – šta sve doživljavaju stariji u sopstvenoj porodici – najpre kada govorimo o fizičkom i psihičkom nasilju?

– Mnogo je teško biti star i živeti u porodici, a nemati dovoljno razumevanja od članova porodice. Ono što starijima najteže pada, to je kada gube svoje mesto u porodici, svoje funkcije, svoje moći koje su ranije imali. Oni su već izgubili društvenu moć koju su imali dok su radili, sada gube svoje mesto i u porodici, gube sebi drage osobe, svoje supružnike, svoje prijatelje. Bolest se tada javlja sve češće, posebno kod starijih od 70 godina.

S druge strane, srednja generacija, njihova deca, koja su stožeri porodice, rastrzana su po ceo dan svojim obavezama, trčanjem za jednim poslom, drugim poslom, kako zbrinuti decu, i naravno da se onda pojačava tenzija, pojačava se netrpljeviost, i stariji trpe i doživljavaju razne vidove psihičkog nasilja u porodici.

Za njih nema mesta za zajedničkim stolom za ručkom, za njih nije mesto da budu sa gostima kada su slave i druga slavlja, nije za njih da idu na rođendane, događaje, nego oni će ostati da čuvaju kuću.

Njima se ne dozvoljava da njihovi prijatelji, komšije, dođu i popiju kafu s njima, njima se čak nekada ne dozvoljava da se poigraju sa svojim unucima ili praunucima, mogu im doneti bolest neku. Uskraćuje im se da sami donose odluke i prava, zanemarju se njihove potrebe i naravno da ih to veoma pogađa.

Stariji imaju utisak, kako pokazuju istraživanja, da ih porodica vidi kao opterećenje i da više nisu vredni nege i pažnje. Ukućani neretko odlučuju umesto njih. Smeštaju ih u dom za stare i protiv njihove volje. Imate višedecenijsko iskustvo u oblasti socijalnog rada. Koliko je to surovo postalo?

– Nažalost, to je sve češća pojava, meni je to bez presedana što se događa. Postoje situacije kada porodica više ne može, iscrpeli su sve svoje mogućnosti da brine o svom najstarijem članu u okviru porodice i da treba da ga smesti u dom: tamo gde će biti sa svojim vršnjacima, gde će dobijati potrebnu negu i potrebnu podršku stručnih radnika, a gde ga porodica neće zanemarivati, nego obilaziti.

To je potpuno normalno, zato i imamo takve ustanove, zato one i postoje, i onda je to spas i za jedne i za druge.

Ne treba to uraditi bez saglasnosti, bez pristanka, bez volje. Vrlo mali procenat starijih želi zaista da ode u dom. Kada se s njim razgovara, kada se trezveno priprema, kada ode, ako može da pogleda kakvi su uslovi u domu, kada se objasni sve i nekako on kaže „pa dobro, jeste to za mene rešenje, idem da probam biću mesec, dva“.

Ali ako se to čini mimo njegove volje, onda je to zaista surovo. Često im i kažu da idu na neki oporavak, a nije tako.

I finansijsko nasilje je ogroman problem. Dešava se da stariji ne odlučuju samostalno na koji način će da troše svoj novac. Penzioneri nekada postaju prava meta svoje dece, rođaka. Svi se grabe za imovinu, pritiskaju ih, uslovljavaju, kažnjavaju. Koliko je to česta pojava, šta beležite od takvih slučajeva?

Praksa beleži da imamo nažalost sve više takvih slučajeva. Zapravo, nisam sigurna da li imamo sve više slučajeva ili češće to stariji prijavljuju, a da je toga bilo dosta i ranije – sve te zloupotrebe njihove imovine.

Ide se dotle da se stavljaju i pod starateljstvo da bi se onda raspolagalo imovinom starijih osoba. Vrši se pritisak na starije osobe da sa kojim sinom živi, da njemu prepiše svu imovinu, ili da sklopi ugovor o doživotnom izdražavanju bez obzira na to što ima još dvoje, troje, četvoro braće i sestara.

Naravno, da je onda to razdor u porodici, da će to braća i sestre čuti i da će to dovesti još većih tenzija, do još većih netrpeljivosti.

Kada se raspolaže novcem, zloupotreba čekova, raspolaže na neprimeren način, čak i sa dozvolom starije osobe, da ne pričamo bez dozvole, to su sve vidovi ekonomskog zlostavljanja starijih osoba.

Mnogi pate u tišini, nisu spremni da prijave nasilje koje trpe od članova porodice. Osećaj sramote jedan je od glavnih razloga. Zašto još kriju šta im se dešava?

– Osećaj sramote jer to čine njihovi najdraži, najmiliji, osećaj straha jer ipak će on biti sutra zavisan od tog njegovog srodnika, osećaj da li će mu on sutra pomoći kad mu bude trebalo, zatim osećaj da li će mu iko poverovati, da li su nadležne službe spremne da se bave pojedinačnim slučajevima.

Kada je reč o reagovanju institucija, sve je to individualno. Zakoni su dobro doneti i trebalo bi da se reaguje u roku od 24 sata, ali ima tu mnogo problema.

Starija osoba kada prijavi i da izjave, ona već sutradan poriče to što je rekla, tako da tu ima mnogo problema, ali ima i mnogo razloga zašto oni ćute i to ne prijavljuju.

Poverenica je u izveštaju preporučila da se razmotri izmena Krivičnog zakonika da se definiše posebno krivično delo zanemarivanja i zlostavljanja starijih. Kaže da je neophodna bolja koordinacija svih službi nadležnih za rešavanje slučajeva nasilja nad starijima. Koja su još rešenja po vama koja bi ih ohrabrila da prijave nasilje?

– Prevencija. Mnogo je važno da starije osobe ohrabrujemo i da im govorimo šta su akti nasilja, jer oni izuzev fizičkog nasilja sve ovo drugo, ekonomsko iskorišćavanje, ne tretiraju kao nasilje i ne priznaju.

Čak i kada ih neko išamara, kažu „pa dobro mene samo moj muž bije“ i smatra se normalnim porodičnim ponašanjem. Mi onda kažemo da to nije normalno da se događa, da je to krivično delo i ohrabrujemo ih da to prijavljuju, posebno starije žene.

Često ne znaju kakve su posledice nasilja. Te posledice su loše i po njihovo zdravlje. Jesmo apsolutno da zanemarivanje i zlostavljanje starijih bude posebno krivično delo.

Na koji način treba da se ophodimo prema starijima?

– Poruka mlađima bi mogla da bude da treba imati razumevanja, strpljenja i ljubavi prema svojim najstarijima, ali isto tako i najstariji treba da imaju više razumevanja za svoje mlađe članove porodice, da im se ne mešaju u život i da im ne budu dosadni, naporni, džangrizavi, međusobna tolerancija je ključ i na tome moramo raditi.