Laboratorija Foto: piqsels
Srbija

U Srbiji oko 500.000 osoba ima retku bolest, genetičkim testiranjem do dijagnoze

Izvor: 
N1 Pet, 25/11/2022 - 09:40











Retke bolesti su teška, hronična, progresivna i degenerativna oboljenja koja se odlikuju velikom složenošću, a malom učestalošću. U Evropi se retka bolest definiše kao bolest od koje oboleva manje od 1 u 2.000 osoba, a u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) kao bolest od koje oboleva manje od 200.000 osoba u ukupnoj populaciji SAD.  

Iako se retke bolesti međusobno razlikuju po uzroku koji ih izaziva, uzrastu u kom se javljaju simptomi, kliničkom ispoljavanju bolesti, populaciji u kojoj se uočavaju (bolest može biti češća u određenim geografskim područjima ili u određenim populacijama, a ređa u drugim), najveći broj njih (oko 80 odsto) ima genetičku osnovu, što ih čini naslednim, objašnjava za portal N1 dr Miloš Brkušanin.

„Retke bolesti su monogenske bolesti, tj. nastaju kao direktna posledica greške (mutacije) u jednom, tačno određenom genu i pokazuju određen obrazac nasleđivanja. Obrazac nasleđivanja pokazuje na koji način se neka genetički uslovljena osobina, stanje ili oboljenje prenosi na potomstvo“, ističe dr Brkušanin.

Retke bolesti u brojkama

Do danas je opisano oko 8.000 retkih bolesti i svakodnevno se u medicinskoj literaturi opisuju nove.

Iako su, pojedinačno gledano, ove bolesti retke, milioni ljudi širom sveta boluju od njih, a mnogo više od toga trpi posledice retkih bolesti, kaže dr Brkušanin.

Prema njegovim rečima, procenjuje se da oko 400 miliona ljudi širom sveta boluje od neke od retkih bolesti, a samo u Srbiji živi oko 500 hiljada osoba.

Približno 50-75 odsto obolelih od retkih bolesti ispolji simptome na rođenju ili u ranom detinjstvu, a 30 odsto obolelih umire pre 5. godine života, kaže sagovornik N1.

Od ispoljavanja simptoma do dijagnoze

Budući da najveći broj retkih bolesti ima genetičku osnovu, konačnu potvrdu dijagnoze najčešće daje genetičko testiranje. Međutim, genetičkom testiranju prethodi klinički pregled, kaže dr Brkušanin.

„Naime, kada osoba ispolji simptome bolesti, u zavisnosti od simptoma, upućuje se kod odgovarajućeg lekara specijaliste. Kliničkim pregledom lekar detaljno ispituje telo obolele osobe u potrazi za pokazateljima bolesti“, ističe on.

Prema njegovim rečima, tok kliničkog pregleda zavisi od toga o kojoj vrsti bolesti se radi, ali podrazumeva sledeće korake:

1. Slušanje obolele osobe kroz koje lekar stiče uvid u njene tegobe i upoznaje se sa porodičnom istorijom bolesti (da li je neko od članova uže ili šire porodice pokazivao ili pokazuje iste ili slične simptome);

2. Izvršavanje seta zadataka karakterističnih za dijagnozu: na primer, osobe sa sumnjom na neuromišićnu bolest hodaju na prstima, petama, penju se uz stepenik, silaze niz stepenik, i izvršavaju slične zadatke iz kojih lekar zaključuje koji mišići su zahvaćeni bolešću (proksimalni/distalni, ruke/noge, obe strane tela/samo jedna strana tela, itd.);

3. Biohemijske testove iz krvi/urina, čiji nalazi dodatno mogu da ukažu na određenu bolest.

Nakon detaljnog kliničkog pregleda i opsežnih testova i merenja postavlja se klinička dijagnoza bolesti koja se potom proverava genetičkim testiranjem, navodi dr Brkušanin.

Vrste genetičkog testiranja

Poznavanje molekularno-genetičke osnove bolesti i napredak u tehnologijama za analizu molekula DNK doveli su do razvoja genetičkih testova.

„Genetičko testiranje je analiza molekula DNK sa ciljem da se otkrije greška (mutacija) povezana sa određenim naslednim oboljenjem. Krajnji rezultat genetičkog testiranja je identifikovana mutacija u molekulu DNK koja je direktan uzrok bolesti“, navodi dr Brkušanin.

Dodaje da se genetički test radi samo jednom tokom života i njegov rezultat predstavlja trajni i nepromenljivi podatak u zdravstvenom kartonu pacijenta.Dodatna specifičnost genetičkog testa je i ta što se njegovi rezultati ne odnose samo na ispitivanu osobu, već i na ostale članove njene porodice, kaže on.

„Kod osobe koja ispoljava simptome bolesti genetičko testiranje ima za cilj da potvrdi ili isključi postojanje genetičkih promena koje bi objasnile pojavu simptoma, usled čega se i naziva simptomatsko genetičko testiranje“, rekao je on.

Odgovarajući na pitanje zašto je genetičko testiranje značajno za postavljanje precizne dijagnoze, dr Brkušanin navodi da kada su simptomi bolesti jasni, genetičkim testom se potvrđuje klinička dijagnoza.

„Međutim, u slučaju diferencijalne dijagnoze, kada lekar na osnovu simptoma ne može pouzdano da kaže o kojoj se tačno bolesti radi i ima nedoumicu između dve ili više sličnih bolesti, genetički test pomaže da se dijagnoza kod date osobe nedvosmisleno postavi“, ukazuje on.

On objašnjava da baš zato što su retke bolesti uglavnom nasledne, u jednoj porodici veći broj članova može oboleti od iste bolesti ili može postojati jedna obolela osoba, dok su njeni srodnici zdravi nosioci gena sa greškom.

„Iako najčešće zdravi, nosioci mutacije mogu imati povećan rizik za dobijanje obolelog potomstva. To je važna informacija za njih i poželjno je da urade genetički test pre planiranja porodice kako bi se proverio status nosioca“, ističe doktor.

Prenatalno testiranje predstavlja skup metoda kojima se otkrivaju različiti genetički poremećaji kod ploda i na taj način prevenira rađanje dece sa teškim naslednim oboljenjima, a sve u cilju dobijanja zdravog potomstva, kaže dr Brkušanin.

„Za porodice u kojima postoji rizik za neku naslednu bolest, genetički test uzorka fetusa je siguran put do zdravog potomstva. Razvoj metoda prenatalne dijagnostike omogućio je da se ove analize izvode sve ranije u toku trudnoće, da budu manje agresivne/invazivne i da nose što manji rizik i za plod, a i za trudnicu“, kaže on.

Ipak, dodaje on, svaka od ovih metoda nosi nekakav rizik, pa se stoga prenatalna dijagnostika savetuje samo u slučajevima kada za to postoje čvrste indikacije, pridržavajući se pravila da rizik za rađanje bolesnog deteta uvek treba da bude veći od rizika koji nosi sama metoda.

Ova vrsta testiranja radi se u slučajevima kada trudnica ima povećan rizik za obolelo potomstvo, bilo usled godina starosti, porodične istorije nekog naslednog oboljenja, pripadnosti određenoj etničkoj grupi ili neobičnih nalaza tokom ultrazvučnog pregleda. U zavisnosti od tipa nasleđivanja, kod jednog ili oba roditelja treba potvrditi status nosioca mutacije.

„Tek nakon što se utvrdi da su jedan ili oba roditelja nosioci mutacije, opravdano je pristupiti prenatalnom testiranju. Dakle, klasične metode prenatalne dijagnostike su invazivne, nose minimalan rizik da tokom njih dođe do odbacivanja ploda, i podrazumevaju uzimanje horionskih čupica između 8. i 12. nedelje trudnoće (tzv. horiocenteza) ili uzimanje plodove vode između 15. i 18. nedelje (amniocenteza). U još više poodmakloj trudnoći kao uzorak za prenatalnu analizu koristi se krv iz pupčane vrpce (kordocenteza)“, naglašava on.

Danas su sve popularniji prenatalni testovi za skrining koji su neinvazivni, pa kao takvi ni na koji način ne ugrožavaju ni trudnicu ni bebu, kaže naš sagovornik.

„Takvi su double i triple testovi koji predstavljaju kombinaciju rezultata biohemijske analize krvi majke i ultrazvučnog pregleda, kao i sve više popularni neinvazivni prenatalni testovi. Cilj svih ovih testova je procena rizika da beba može imati neki genetički poremećaj i nijedan od njih se ne koristi za nedvosmisleno postavljanje dijagnoze retke bolesti“, rekao je on.

Dr Brkušanin napominje da je važno razumeti da rezultat neinvazivnog prenatalnog skrininga sam po sebi nije definitivna potvrda dijagnoze, već ukoliko skrining testovi ukažu na povećani rizik, njihovi rezultati se moraju proveriti invazivnim dijagnostičkim testovima.

Preimplantaciono genetičko testiranje se vrši na embrionima nastalim vantelesnom oplodnjom (tzv. in vitro fertilizacijom), a pre njihovog ubacivanja u matericu, objašnjava doktor. Dakle, kombinuje in vitro fertilizaciju i genetičko testiranje.

„Preimplantaciono genetičko testiranje sprovodi se obično kada je embrion na stupnju od 8 ćelija, negde oko trećeg dana razvića. Oni embrioni koji nose genetički poremećaj se odbacuju, dok se zdrav embrion implantira“, kaže on.

Neonatalni skrining je testiranje novorođenčadi na bolesti čiji simptomi nisu vidljivi na samom rođenju, a za koje postoji adekvatna terapija koju je važno primeniti što je ranije moguće.

„Rano uvođenje terapije omogućuje gotovo normalan kvalitet života. U našoj zemlji se za svaku bebu na rođenju uzima nekoliko kapljica krvi bockanjem pete novorođenčeta, odakle se sprovode tri obavezna skrininga za fenilketonuriju, kongenitalni hipotireoidizam i cističnu fibrozu“, ističe dr Brkušanin.

On podseća da je od aprila 2022. godine, na inicijativu Centra za humanu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta u Beogradu, pokrenut pilot projekat neonatalnog skrininga za spinalnu mišićnu atrofiju koji se trenutno sprovodi u jednom porodilištu, dodajući da je težnja učesnika projekta proširivanje na sva porodilišta u Srbiji.

Značaj genetičkog testiranja

Prema njegovim rečima, pronalaženje genetičkog uzroka kod obolelih osoba ne menja činjenicu da bolest postoji, ali može umnogome izmeniti svakodnevni život pacijenta.

„Zato je značaj genetičkog testiranja ogroman: pre svega, omogućuje postavljanje nedvosmislene dijagnoze, planiranje porodice, davanje adekvatnog genetičkog saveta srodnicima obolele osobe i prognozu toka bolesti“, kaže on.

Za određeni broj obolelih poznavanje genetičkog uzroka može omogućiti primenu genetički dizajniranih terapija, procenu odgovora na terapiju, kao i razvoj novih i usavršavanje postojećih terapija, dodaje.

„Važno je napomenuti da za veliki broj naslednih retkih bolesti molekularno-genetička osnova i dalje nije poznata, ali da se sa napretkom tehnologija za analizu molekula DNK i ovo menja nabolje, čime se omogućuje da i obolele osobe koje nikada nisu imale potvrdu svoje dijagnoze napokon okončaju svoju dijagnostičku odiseju“, ističe dr Miloš Brkušanin.








Marketing



Najnovije vesti