Ljudi u svetu masovno daju otkaze

Fenomen je najrašireniji u SAD-u, ali se proširio i po ostatku sveta, iako ne svuda na isti način. Broj radnika koji su dali otkaz popeo se sa 3,3 miliona mesečno u aprilu 2021. na 4,3 miliona mesečno u septembru ove godine, što je istorijski nivo.

 

Prema anketi na uzorku od 6.000 radnika u Ujedinjenom Kraljevstvu, čak 69 odsto radnika planira da potraži novi posao u sledećih nekoliko meseci, a 24 odsto u sledećih tri do šest meseci. Agencija za zapošljavanje koja je sprovela anketu procenjuje da su prethodnih godina mogli da očekuju da će 11 odsto radnika promeniti posao.

 

Od 7.500 ispitanih preduzetnika u Nemačkoj, njih 66 odsto navelo je da ne mogu da pronađu dovoljno stručnih radnika. Istraživanje Microsofta 2020, na uzorku od 30.000 radnika, pokazalo je da 41 odsto anketiranih planira da da otkaz.

 

Situacija u Evropi je znatno manje dramatična od one u SAD-u zbog toga što su standardno manje oscilacije u zaposlenosti/nezaposlenosti pa su radnici manje mobilni. U aprilu 2020, usled pandemije i zaključavanja, stopa nezaposlenosti u SAD-u naglo je skočila sa 4 odsto na 14 odsto, ali se brzo vratila na 5 odsto. S druge strane, u EU nije bilo naglog skoka nezaposlenosti, ali je ona još uvek iznad 7 odsto, viša nego u SAD-u.

 

Međutim, to je istorijska konstanta i očekivana s obzirom na razlike u socijalnim i radnim pravima između EU i SAD-a.

 

 

Analitičari tržišta rada glavni razlog vide u pandemiji i politikama vezanima za nju. Zaključavanja su prisilila ljude da uspore tempo i razmisle o svojim karijerama i životima.

 

Velik rast zapošljavanja nakon otvaranja dao im je mogućnost da ideje o promeni karijere sprovedu u delo. S više od 10 miliona otvorenih radnih mesta – ta promena je relativno laka. Uz to, 2020. je bila godina velike štednje. Kako je velik deo godine dosta toga bilo zatvoreno, ljudi su manje trošili, odnosno menjali su svoje potrošačke navike.

 

Rekordni nivoi štednje omogućili su im da akumuliraju dovoljno novca da prebrode neko vreme do pronalaska novog posla i da uopšte sebi mogu priuštiti upuštanje u potragu.

 

 

Zavod za statistiku rada u SAD-u u oktobru je objavio podatke prema kojima raste zapošljavanje u svim sektorima, osim u javnom. Prosečna plata po satu rasla je 4,9 odsto u poslednjih godinu dana (na 30,96 dolara), a broj radnih sati u nedelji pada s 34,8 na 34,7 sati.

 

Poslodavci paničare oko novonastale situacije i boljim uslovima nastoje da zadrže radnike i privuku nove.

 

Radnici iskorišćavaju novonastalu situaciju ne samo da bi poboljšali svoje radne uslove nego pokušavaju da naprave bolji balans između privatnog i radnog života. To je posebno osnažilo žene, koje, prema dosadašnjim istraživanjima, stavljaju veću važnost na ravnotežu između privatnog i poslovnog života od muškaraca i više vrednuju slobodno vreme, brigu za porodicu i decu, hobije i rekreaciju.

 

Podaci za SAD pokazuju da su žene ostvarile brži rast plata od muškaraca, 4,9 odsto u odnosu na 3,4 odsto. Profitirali su i oni koji su promenili posao jer su im plate rasle za 5,4 odsto u odnosu na 2020, dok su onima koji nisu menjali posao rasle 3,9 odsto. Više su rasle plate srednje i niže kvalifikovanima nego visokoobrazovanima, a mlađi radnici imali su veći rast plata od starijih.

 

 

Jedan aspekt „masovne ostavke“ je i promena poslovne kulture po pitanju lokacije rada, tj. sve više kompanija dopušta zaposlenima da budu dislocirani iz kancelarije i rade od kuće. Takav razvoj situacije pogoduje ne samo radnicima nego i malim gradovima, koji se ne nalaze uz velika poslovna i industrijska središta.

 

Ljudi se sve više vraćaju da žive u malim mestima, podstaknuti mogućnošću rada na daljinu, ali i nižim troškovima života. Ako se ne mora, bolje je ne živeti u skupim gradskim središtima, a trenutna situacija omogućuje sve većem broju ljudi da bira i izabere rad od kuće u udaljenom malom gradu s niskim troškovima.

 

„Masovna ostavka“ izmešala se sa već započetim promenama na tržištu rada, kao što su digitalizacija i omogućavanje rada na daljinu, čuvanje podataka u „cloudovima“ umesto u fizičkom obliku i rast cena nekretnina u urbanim središtima, te tako ljudima ponudila alternativu, pritom pomažući malim gradovima da obnove život u sebi, ali i gradsku kasu.

 

Velike promene zahvataju i porodični život. Sve više članova porodice radi od kuće, kuva, brine se za decu u kući (umesto da ih odvode u vrtiće i škole), zabavljaju se u kući, pa čak i samostalno obrazuju decu. Udeo Amerikanaca koji žele da rade duže od 62. godine pao je na 50,1 odsto, na najniži nivo od 2014.

 

 

Makroekonomisti smatraju da se primarno radi o problemu preniskih plata, tj. niskokvalifikovani radnici shvatili su da njihov rad vredi više nego što za njega dobijaju, a situacija s kovidom19 dala im je priliku ne samo da razmisle o tome šta žele nego su i, usled velikih direktnih i indirektnih državnih transfera stanovnicima, dobili dodatan kapital da mogu neko vreme da budu bez posla u potrazi za pozicijama s boljim uslovima.

 

Zbog toga se ni u SAD-u ni u EU nezaposlenost nije vratila na pretpandemijski nivo, iako je rekordno mnogo otvorenih radnih mesta.

 

Poslodavci će jednostavno morati povećavaju plate najslabije plaćenim radnicima, posebno u ugostiteljstvu i trgovini. To će se dogoditi, pa se nakon „masovne ostavke“ može očekivati fenomen „masovnog zapošljavanja“, u zavisnosti od toga da li će se ekonomija dovoljno brzo oporaviti.

 

Generalno takvim razvojem situacije mogu biti zadovoljni svi, osim, eventualno, menadžera i direktora, koji moraju da balansiraju s dve krize. S krizom „masovne ostavke“ i krizom nabavnih lanaca.

Veće plate radnicima znače bolji životni standard, kompanijama veću prodaju i prihode, državi veće prihode od poreza. Taj rast plata će biti neodrživ na duge staze bez rasta produktivnosti, a to znači da će se morati ubrzati trendovi poput digitalizacije, robotizacije i automatizacije.