Danas se obeležava Međunarodni dan zagrljaja. Da, u toku prošle godine, a i sada, zagrljaje smo poprilično smanjili kako bismo sačuvali jedni druge. Sigurno je da ste kada se vidite sa prijateljima razmislili kako da se pozdravite. Čuli pitanje ili ga i sami izgovorili: „Ne znam da li se grliš?“. Postao je pitanje, odobrenje i rizik. Zagrljaj smo shvatali kao nešto podrazumevano, a onda kada je postao „zabranjen“ shvatili smo šta nam znači i koliko može da fali.
Proći će ova faza. DIstanciramo se danas kako bismo se sutra ponovo povezali. Smanjili smo bliske kontakte kako bismo sačuvali one koje volimo.
Ovaj dan ustanovljen je inicijativom američkog sveštenika Kevina Zabornija koji je još 1986. godine zagovarao grljenje kao način borbe protiv nedostatka emitivnog kontakta.
Zašto nam je zagrljaj potreban?
U momentu grljenja naše telo proizvodi oksitocin. Reč je o hormonu neurohipofize, karakterističnom za sisare, koji stvara hipotalamus. Poznat je i pod imenom „hormon ljubavi“. Odgovoran je za osećaj poverenja, smanjivanje kortizola (hormona stresa), zaljubljivanje. Direktno utiče na sve naše odnose, partnerske, ali i one prijateljske.
Danas se obeležava Međunarodni dan zagrljaja. Da, u toku prošle godine, a i sada, zagrljaje smo poprilično smanjili kako bismo sačuvali jedni druge. Sigurno je da ste kada se vidite sa prijateljima razmislili kako da se pozdravite. Čuli pitanje ili ga i sami izgovorili: „Ne znam da li se grliš?“. Postao je pitanje, odobrenje i rizik. Zagrljaj smo shvatali kao nešto podrazumevano, a onda kada je postao „zabranjen“ shvatili smo šta nam znači i koliko može da fali.