Deca, roditelji i vaspitanje: Zašto za jedince i dalje važe stereotipi da su sebični i razmaženi

Shvatila sam da jedinci imaju određene poznate osobine i osećala sam se prinuđenom da dokažem da nisam „tipična“ jedinica.

Kao mlada odrasla osoba, kada bih nekoga upoznala i otkrila da sam jedinica, uživala bih da ih čujem kako kažu:

„Oh, ne bi nikada pogodili“.

Naučila sam da navedem razloge zašto sam „ispala dobro“:

• Naučnik uzburkao strasti – deca će biti gluplja od vas ako stalno bulje u ekrane
• Kako da učimo decu da kažu „da“, ali i „ne“
• Mogu li rodno neutralne lutke u Srbiji da zbune ili nauče decu

Vaspitanje niže srednje klase, što je značilo da nisam mogla da budem razmažena; netradicionalna porodica sa jednim roditeljem, što je objasnilo zašto sam bila pažljiva prema drugima, piše BBC News na srpskom.

Tokom godina, vodila sam mentalne beleške svaki put kada bih čula da prijatelj koji je odgajan kao jedinac iznosi svoje razloge zašto nisu bili stereotipni jedinci.

Negativni stereotipi koji okružuju decu jedince postoje već godinama: bez obzira na okolnosti, ona su razmažena, nefleksibilna, stidljiva, zapovedna i asocijalna.

A decenije temeljnih istraživanja sugerišu da uobičajene percepcije dece imaju skoro nultu osnovu u stvarnosti.

Postoje dokazi – i naučni i bihejvioralni – da samo deca, uzeta kao grupa, prkose osobinama koje drugi projektuju na njih.

Ali pitajte prijatelja kakav je „tipičan jedinac“ i čućete istu stvar: u najboljem slučaju, oni su usamljeni i razmaženi.

U najgorem slučaju, roditelji su ih pripremili za neuspeh.

Pa zašto ovi stereotipi traju?

I, kako oblikovanje porodica širom sveta nastavlja da se menja, favorizujući manje dece, da li će oni ikada nestati?

„Osobine“ jedinca?

Negativni stereotipi povezani sa jedincima imaju duboku istoriju, koja datira iz viktorijanske ere i pojave dečje psihologije kao akademske oblasti proučavanja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, nekoliko psihologa je objavilo radove koji su formirali osnovu za percepciju jedinaca.

Među njima je i pionir dečije psihologije G. Stenli Hol, koji je, zajedno sa svojim štićenicima, objavio istraživanja koja su utvrdila „osobine“ jedinaca koje danas poznajemo i na koje se pozivamo.

U savremenom smislu, brižni roditelji koji su mazili i ugađali svojim jedincima i pretvarali ih u preosetljive i narcisoidne odrasle osobe.

Često se citira Holova tvrdnja kako je biti jedinac bolest samo po sebi.

• Ne opterećujte decu domaćim zadacima, poruka kineskih vlasti
• Beba koja je dva puta oteta
• Budvanin uči decu zaboravljenim igrama – šta su to klikeri

Takođe je veoma uticajan bio Alfred Adler, istaknuti austrijski psihoterapeut i osnivač škole individualne psihologije.

„Adler je bio prvi psiholog koji je ispitao i temeljno pisao o redosledu rođenja i kako struktura porodice utiče na razvoj dece“, kaže Ejdrijen Mansilas, američka psihološkinja.

Ona je i autorka knjige Izazivanje stereotipa o jedincima: Pregled literature i implikacije na praksu.

„U Adlerovim spisima o vlastitim studijama slučaja, on je jedince, koje je klinički lečio, opisao u krajnje negativnom svetlu, tvrdeći da jedinci ne samo da su bili maženi, već da roditelji, koji su odlučili da nemaju više dece, nanose psihičku štetu detetu jedincu.“

Ove tvrdnje su bile lako prihvaćene.

Imale su smisla u vreme kada su porodice bile veće, a rađanje dece bilo puno opasnosti.

Jedinac bi se isticao kao neobičnost, a njihovi roditelji su po prirodi bili previše zaštitnički nastrojeni prema svom jedinom potomstvu.

„Bili su u manjini“, kaže Linda Bler, klinička psihološkinja i saradnica Britanskog psihološkog društva i autorka knjige Redosled rođenja: šta vam vaš položaj u porodici zaista govori o vašem karakteru.

„I kad god ste u bilo kojoj grupi sisara i u manjini ste, bićete izdvojeni.“

• Imam rođenu sestru i nikada nisam razgovarala sa njom
• Od ove mame sigurno gubite u Fortnajtu

U narednim decenijama, čak i kada je veličina porodica opala u zemljama mešu kojima Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, jedinci i dalje nisu bili norma.

Važnost „ideala nuklearne porodice“ – koji je uglavnom uključivao najmanje dvoje dece – postao je dominantan narativ.

„U našoj kulturi uklopljena je ideja da su idealna porodica mama, tata i dvoje dece.

Barem od pedesetih godina, svako odstupanje od tog idealnog izaziva ljude“, kaže Suzan Njuman, američka socijalna psihološkinja, stručnjakinja za roditeljstvo i autorka knjige Argumenti za jedinca.

Televizijske emisije poput Leave It to Beaver sažimaju ideal dva roditelja i nekoliko dece.

Istovremeno, emisije kao što je Denis napast – sa nestašnim američkim dečakom bez braće i sestara koji pravi probleme – suptilno su pojačale „problem“ jedinaca i njihovih popustljivih, brižnih roditelja.

Decenije medijskog izveštavanja koje su usledile ojačale su – i nastavljaju da jačaju – slične ideale.

Slike su se zaglavile: porodica jednostavno nije bila porodica sa samo jednim detetom, a dobro dete ne može biti jedinac.

„Stvarnost nije u skladu sa stereotipima“

Krajem osamdesetih, američki istraživači Toni Falbo i Deniz Polit sproveli su sveobuhvatnu analizu 141 studije o jedincima.

Otkrili su da, iako su jedinci „postigli dobre rezultate“ u oblastima kao što su postignuće, motivacija i lično prilagođavanje, sveukupno, „pregled je pokazao da su jedinci u većini aspekata uporedivi sa braćom i sestrama“.

Drugim rečima, jedinci nisu odgovarali starom shvatanju da su usamljeni, sebični i neprilagođeni.

„Stvarnost nije u skladu sa stereotipima o preteranom uživanju ili usamljenosti malih careva“, kaže Jing Šu, docentkinja antropologije na Univerzitetu u Vašingtonu, SAD, i autorka knjige Dobro dete: Moralni razvoj u kineskoj predškolskoj ustanovi.

Rad Šuove razmatra kako se deca razvijaju u moralna bića, s obzirom na njihovu porodicu i obrazovanje, posebno u širem kontekstu „brze društvene promene u Kini“.

Šu je sprovela istraživanje u predškolskoj ustanovi u urbanoj sredini srednje klase u Šangaju, gde su većina učenika bili jedinci.

Otkrila je da su jedinci od dve godine odmah shvatili zahteve kolektivnog okruženja: disciplinu, načine druženja odraslih.

Fleksibilnost jedinaca ju je „pogodila“, kaže ona.

Bili su „prilično pametni u otkrivanju ko su im prijatelji, s kim žele da se sprijatelje i kako da izgrade sopstvene male međuljudske mreže“.

Suprotno stereotipu da su samo jedinci stidljivi i društveno nespretni, Šuova kaže da su oni prirodno pripremljeni za druženje.

U stvari, dodaje ona, jedinci bi čak mogli biti u prednosti u odnosu na vršnjake sa braćom i sestrama, jer, bez braće i sestara na koje bi se mogli osloniti, „moraju da nauče da grade prijateljstva i dele sa drugom decom iz drugih porodica“.

Istraživanja su vezala odrastanje jedinaca sa mnogim prednostima i pozitivnim osobinama.

Neke studije povezuju jedince sa superiornim verbalnim veštinama.

Drugi su zaključili da su jedinci motivisaniji i „lično prilagođeni“.

Blerova kaže da personalizovana pažnja i resursi roditelja mogu pozitivno uticati na jedince.

„Novac ide u to, (ali takođe) dobijate njihovo vreme, njihov bogat unos jezika i uređeniji život nego kada ima nekoliko dece.“

Postoje i neke negativne asocijacije.

Mansilasova ukazuje na istraživanje koje se fokusira na dobrobit jedinaca, a ne na ispitivanje statusa rođenja u porodici i kako na njih utiče odrastanje bez braće i sestara.

„Postoje istraživanja koja pokazuju da braća i sestre mogu imati ublažavajući efekat kada postoji roditeljska disfunkcija u kući, u kom slučaju braća i sestre imaju tendenciju da oslabe negativan uticaj takvih stresora“, kaže ona.

• Pet grešaka parova sa novcem i kako ih izbeći
• Roditelji u „praznom gnezdu“ – u redu je biti i tužan i ponosan kada deca odu

Pored toga, na osnovu sopstvenog kliničkog iskustva, Blerova kaže da jedinci mogu teže da se nose sa haosom i imaju manje onoga što ona naziva „uličnom pameću“.

Bez obzira na toliko vremena bez nadzora sa vršnjacima – one vrste koje su uklopljene u odnose između braće i sestara – jedinci ne razvijaju urođeno osećanje koje im govori da će neko napraviti iznenađujuću promenu u ponašanju (kao što je prevrnuti njihove lego kockice, na primer).

Na kraju, međutim, istraživanja nam pokazuju da biti jedinac ne znači „ispasti“ na određeni način – dobar ili loš.

Važno je, naglašava Blerova, da su pojedinačne situacije, uključujući okruženje, roditeljske vrednosti, veze sa prijateljima i proširenom porodicom, faktori koji pomažu u formiranju osobina ličnosti jedinca.

„Jedinci više liče na decu sa braćom i sestrama nego što su drugačiji“, kaže Suzan Njuman.

„Tendencija je da ljudi žele sve da svrstaju u kategoriju. Biti jedinac je samo još jedna etiketa koju svi rado stavljaju na nekoga.“

• Zašto roditelji koriste decu da ostvare sopstvene ambicije
• Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak

Teško se zaboravlja?

Uprkos svemu što sada znamo, stare percepcije o redosledu rođenja ostaju.

Posebno je teško zaboraviti mit o jedincu.

Bler veruje da je to zato što ne možemo ukazati na definitivne, opšte osobine koje u potpunosti zamenjuju stereotipe.

„Lakše je držati se istih ideja ako nemamo apsolutne dokaze koji prkose onome što već mislimo“, kaže ona.

„Postoje razne vrste mitova (o redosledu rođenja). Oni su heuristika, mi grabimo jedan od njih.“

Ali oblik porodice se menja.

Tamo gde su porodice sa više dece nekada bile uobičajene, mnoge zemlje se sve više kreću ka rađanju jednog deteta.

U Velikoj Britaniji, 40 odsto porodica je imalo samo jedno dete u 2017.

Taj procenat je bio približno isti za Kanadu (38,6 odsto) u 2011, iako je stopa nataliteta u zemlji bila rekordno niska u 2019.

Godine 2015, u SAD je bilo oko 23 odsto.

Jedinci jedva da su više u manjini. Ako ništa drugo, oni se kreću ka tome da postanu nova normalnost.

Može li ovo konačno promeniti način na koji razmišljamo o stereotipima jedinaca?

Ima pozitivnih pokazatelja.

Trenutno, Njuman sprovodi studiju o percepciji jedinaca, deo tekućeg projekta Only Child, započetog devedesetih.

U najnovijem talasu istraživanja, primetila je značajnu razliku u načinu na koji ljudi misle i govore o samoći.

„Ljudi se više ne izvinjavaju zbog toga što imaju samo jedno dete“, kaže ona.

I retko čuje neprijatne komentare o jedincima – a oni koje čuje uglavnom potiču od starijih generacija, za koje su ovi negativni mitovi bili ubedljiviji.

Mansilasova takođe misli da se možda krećemo ka „postepenom prihvatanju“.

Mada, dodaje ona, ovo zapravo nije poenta.

„Negativni stereotipi ne služe dobro nijednoj grupi ljudi, bez obzira na vrednosti ili preferencije osobe u pogledu veličine porodice.“