Gajite li optimiste ili nesvesno ubijate optimizam svojoj deci?

Mnogo je razloga da se ozbiljno pozabavite podsticanjem optimizma kod svog deteta, uključujući i dugoročne pozitivne efekte na njihov mentalni i fizički razvoj. Ali, kako se uopšte odgaja optimista? 

Pokušajte da napravite ovih šest koraka i gledajte kako se optimizam širi u čitavom domu.

1. Prestanite da se žalite

„Nema šanse da sve stignem da završim večeru dok gosti ne dođu!” „Pa kad misliš da stigneš da uradiš sve te domaće zadatke?! Nema šanse da sve to postigneš!” Fokusiranje na negativne misli i frustracije je klasičan pesimizam. Što više kukate jer nemate dovoljno novca ili ste imali težak dan. verovatnije je da će i vaša deca biti sklona istoj navici. Umesto toga, fokusirajte se na stvari koje ste dobro uradili tog dana.

„Danas sam išla do pošte i naletela na jako ljubaznu službenicu, baš mi je pomogla.”

„Završila sam onaj projekat na poslu i baš sam zadovoljna kako je sve ispalo.”

„Deca su danas odlično ručala. Sve su pojeli.”

IDEJA: Svakog dana za večerom može svaki član porodice reći koja je najbolja stvar koja mu se dogodila tog dana i zašto. Ovakav fokus na pozitivne stvari čini mnogo za razvoj optimizma.

2. Imajte visoka očekivanja

Čak i pre nego što dete krene u predškolsko, možda već tamo sa tri ili četiri godine, možete početi da od njega zahtevate da izvrši neke zadatke. Recimo na vrata sobe možete zalepiti vizuelne kartice na kojima će se videti šta su jutarnji zadaci – odlazak u toalet, pranje ruku, nameštanje kreveta, oblačenje. Zube ipak treba da peru mama i tata. I tek kad se sve to završi, deca mogu da dođu na doručak.

Deca neće moći da razviju optimističan stav ako ne dobiju priliku da pokažu da vrede. Ako poverite detetu da obavi određene zadatke, ono će se osećati sposobnim. Ti zadaci, naravno, moraju biti u skladu sa uzrastom, pošto je poenta da dete bude uspešno u onome što mu zadate. Tako dvogodišnjak može da pokupi igračke, trogodišnjak da odloži prljav veš u korpu, četvorogodišnjak da raskloni prljave tanjire, petogodišnjak da iznese smeće, a šestogodišnjak može čak i da sortira veš.

3. Ohrabrite dete da rizikuje (u razumnoj meri)

Svaki roditelj vodi unutrašnju borbu sa sopstvenom potrebom da dete zaštiti od bilo kakve povrede. Da li su to fizičke povrede zbog kojih dvogodišnjaka pratimo u stopu ne bismo li, ako se slučajno saplete, bili tu da sprečimo i najmanju ogrebotinu, ili su to povrede koje proizlaze iz ruganja drugara, svejedno je. Prirodno je da roditelj želi da zaštiti dete. Ali ako ga obeshrabrujete da preuzme i najmanji rizik kako bi izbeglo da bude povređeno, ili kako mu spretniji drugari ne bi narušili samopouzdanje, vi zapravo ohrabrujete pesimizam kod svog deteta.

Dozvolite svom četvorogodišnjaku da se igra sam u dvorištu ili da ode na jednodnevnu ekskurziju sa drugarima iz vrtića. Kak vreme bude prolazilo, ohrabrujte sve veće rizike, kao što je penjanje na stenu ili odlazak kod drugara na spavanje. Naravno, samo ako želite da dođe kući sa ponosom u očima i izgovori: „Mama, uspeo sam!”

4. Pomozite mu da se izbori

U ranom školskom uzrastu, deca su sklona da lako odustanu i okarakterišu sebe kao loše u nečemu. „Ne ide mi matematika”, „Loš sam u fudbalu”, „Nisam dovoljno pametan.”, „Ne umem lepo da crtam”

Da biste sprečili ovako pesimitične zaključke, pokušajte da promenite ugao gledanja svog deteta. Da biste misli oblikovali u pozitivnije, možete reći: „Učenje novog sporta u početku može da bude teško.”, „Znam da sad ne umeš da gledaš na sat, sli ćeš naučiti.” I ukažite svom detetu na to da nije jedini sa takvim problemom. „I meni je bilo jako teško kad sam počela da učim deljenje”, „Većina tvojih drugara još ne zna da gleda na sat.” Pomozite mu da sačuba samopouzdanje tako što ćete ga podsetiti na drugu veštinu koju je lako savladao. „Sećaš se kako nisi znao da čitaš, ali si se trudio i vidi sad!“

5. Budite realni

Zamislite, recimo, da ste se preselili i da je vaše dete promenilo školu. Na početku će mu sigurno biti teško da se uklopi i pronađe prijatelje, a možda će dolaziti i potišten iz škole i žaliti se kako je on jedini sam na odmoru. Vi ćete, onda, verovatno želeti da kažete kako on ima puno drugara iz stare škole i kako će i u novoj školi, kad vide kako je on dobar, pametan i zanimljiv, svi poželeti baš s njim da se druže. Ali nemojte. Dete će prozreti da je vaša jedina želja u tom trenutku da ga poštedite bola. Ironično, to što uveravate dete da će sve biti super, ponekad može imati suprotan efekat od onog koji želite da postignete. Jer optimizam ne znači pozitivno, već realno razmišljanje.

Kako bi, onda, trebalo da se postavite u ovakvoj situaciji? Pa, sešćete sa detetom i objasniti, iskreno, da promena okruženja nikom nije laka, a da je za sticanje novih prijatelja potrebno vreme. Odvešćete dete na igralište u blizini nove škole gde će moći da sretne novog drugara u drugačijem okruženju. Realno razmišljanje uz poneki dobar i iskren savet daće daleko bolji rezultat od prazne utehe.

Mnogo je razloga da se ozbiljno pozabavite podsticanjem optimizma kod svog deteta, uključujući i dugoročne pozitivne efekte na njihov mentalni i fizički razvoj. Ali, kako se uopšte odgaja optimista?