Heroji na četiri noge: Pas je u spasavanju iz ruševina nezamenjiv

Meksički pas Proteo stradao je spasavajući zatrpane u zemljotresu u Turskoj, Kopuk iz turskog grada Vana je spasavao povređenih šapa, Zigi iz Srbije je uspeo da locira dve žive osobe pod ruševinama, mađarski jazavičar zavlačio se kroz male otvore i pronalazio put do ljudi, pružajući im nadu da su spasioci blizu. Gosti Novog dana Aleksandar Gavrić iz Animal Rescue Srbija i Milica Stamenković, dreserka iz Niša iz centra za obuku pasa K9, ističu da su psi u ovakvim situacijama nezamenjivi i da oni stižu tamo gde su čovek, mehanizacija i tehnologija nemoćni. Napominju da se od svakog psa može napraviti tragač, a jednom kada to postanu svakodnevni rad i sreća zbog pronalaska unesrećenih postaju njihov način života.

Milica i Aleksnadar se slažu da u ovakvim situacijama pasa nikada nije dovoljno, a gošća Novog dana napominje da ljudi još nisu svesni kolika je zasluga.

Ona objašnjava da je njihov njuh 10.000 do 100 hiljada puta jači od ljudskog, a kada je potraga u pitanju njegov njuh, intuiciju i energiju ne možemo da nadoknadimo.

Objašnjavajući odnos između pasa i broja ljudi za spasavanje, Gavrić kaže da prilikom potrage za jednom osobom ušumi pas menja 30 ljudi, u lavinama pas je zamena za 200 ljudi, a kada su ruševine u pitanu – zamene nema.

Pas traga za ljudima tako što prati trag iz vazduha, zemlje ili „radi na znoj“.

„Kada su u pitanju zemljotresi psi uglavnom rade na znoj. Nemaju mnogo tragova i određenih mirisa koje treba da prate. Rade na znoj jer se mi drugačije znojimo kada smo pod stresom, kada smo uplašeni, kada smo bolesni. Samim tim je i naš miris drugačiji“, rekla je dreserka iz Niša.

Zavisno od dresure, kada nađe preživelog pod ruševinama neki pas će reagovati tako što sedne, neki će lajati, a neki cvileti.

Naučeni su i da po mirisu razlikuju da li je pronađena osoba živa ili ne. A za uspešan pronalazak kao nagradu dobijaju lopticu, jer sve što rade za njih je igra.

Gavrić kaže da svaki pas može da postane tragač, samo je pitanje vremena. 

„Svakog psa možete da naučite, neki je energičniji neki manje. Ne možete da uparite svakog psa i svakog vodiča. Morate da uspostavite vezu između njih i ta veza je posle neraskidiva“, napominje Gavrić.

Gošća Novog dana objašnjava da je dužina trajanja obuke individualna i zavisi od psa do psa, a da može da traje od tri-četiri meseca do godinu i po dana.

Određene rase pasa važe za dobre tragače, poput lovačkih pasa i labradora retrivera, a Milica Stamenković kaže da je više do same jedinke i njegove želje da radi, nego do rase. Dodaje da Britanci koriste rasu Svetog Huberta, koji se pokazao kao najbolji tragač, ali zbog kratkog životnog veka njegov radni vek je svega tri do četiri godine, što je razlog zašto se ova rasa izbegava za obuku.

„Mi koristimo crnog ruskog terijera i prezadovoljni smo“, kaže Milica.

Dodaje da je ovu rasu razvio KGB i ženke koristio za potrage i izvlačenje ranjenih u ratu u Avganistanu i Bosni, dok su mužjake koristili za „tihu likvidaciju“.

“Pas fantastičnih karakteristika, izuzetno su čvrsti i izdržljivi, fantastična želja za radom“, opisuje dresrka ovu rasu.

A šta se dešava kada odu u penziju. Milica kaže da su tada sporiji zbog svojih godina, ali da im treba omogućiti igru i aktivnost jer su tako navikli da žive.

Objašnjavajući odnos između pasa i broja ljudi za spasavanje, Gavrić kaže da prilikom potrage za jednom osobom ušumi pas menja 30 ljudi, u lavinama pas je zamena za 200 ljudi, a kada su ruševine u pitanu – zamene nema.