Ko su čuveni Lala i Sosa
Gedže, Čarapani, Čivijaši, Ere… gotovo svaki kraj u Srbiji, odnosno njegovi stanovnici, nose i određene nadimke vezane upravo za njihov kraj. Međutim, možda najpoznatiji ili najpopularniji među njima su Lale i Sose, budući da su ovi Vojvođani neretko opevani u raznim knjigama, filmovima i pesmama, ali najpoznatiji su svakako kao glavni akteri viceva u kojima su uglavnom opisani kao „tromi“, odnosno ono vojvođansko čuveno – „sve nam je ravno“.
Podeli vest:
A ko su tačno čuveni Lala i Sosa?
Izvorno ovi nadimci vezuju se isključivo za stanovnike Banata, dok ćete manje pogrešiti ako sve Vojvođane nazovete Slaninarima, a povezan je, naravno, sa gajenjem svinja i proizvodnjom slanine.
Ipak, najzanimljivije od svega je to da za Lale lingvisti imaju pregršt teorija o njihovom nastanku, dok im je Sosa potpuna misterija jer njenog nadimka nema ni u legendama, a kamoli u naučnim radovima.
A zašto baš Lale?
Lingvisti su odavno prihvatili mišljenje uvreženo u narodu da su Lale svi stanovnici Vojvodine bez obzira na to što se izvorno ovaj nadimak vezuje samo za stanovnike Banata. Na pitanje zašto baš Lale, etnolog Slavica Gajić odgovara da ima raznih teorija o poreklu ovog nadimka, a da jedna od njih potiče iz vremena kada su Turci bili na ovim prostorima, od sredine 16. do prvih decenija 18. veka.
– Obilazeći gazdačke kuće, a ne znajući imena vlasnika, sve su zvali Lalo. Tako su Banaćani ostali Lale, a taj nadimak se kasnije proširio na sve stanovnike Vojvodine, objašnjava Slavica Gajić.
Ostala je u sećanju i priča da su Mađari i Nemci, kada su dolazili u Banat, doneli sa sobom motiv cveta lale, a da su naši ljudi, opet, odlazili kao šegrti u Evropu i kada su se vraćali, kao suvenire, donosili su lale. Povrh svega, ovaj cvet je uvek bio prisutan na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima…
– Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lala. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale, priča Slavica Gajić.
Sa druge strane, postoji legenda da je carica Marija Terezija okupila banatski, bački i sremski puk, regimentu, svoje verne vojnike – graničare, i da je za vernu službu medaljama odlikovala Bačvane i Sremce. Međutim, za Banaćane više nije bilo medalja. Carica se u tom nezgodnom trenutku odlučila da skupocenu ogrlicu u obliku lale pokloni upravo banatskim vojnicima, pa otud i nadimak Lale.
A kakve su te Lale po karakteru, svojevremeno je za „Blic“ opisala i etnološkinja Bosa Rosić.
– Nadimak za Banaćane odnosi se na lenjost i tromost. Lale su naši ljudi, doseljenici iz centralne Srbije, samo što je na njihov mentalitet uticalo geografsko okruženje. Iako su možda spori, oni sve bolje rade od nas dinaraca zbog smirenosti i stabilnosti, tumači sagovornica „Blica“.
Misteriozna Sosa
Etnolozi, istoričari i lingvisti slažu se u jednom, a to je da nijedan čovek nije potpun bez žene, pa tako nije ni Lala bez Sose koja je do danas potpuna misterija za naučnike.
Izvorno, Sosa je Srpkinja iz Banata, ali samo pod uslovom da dolazi iz starosedelačke porodice.
U 20. veku ovaj nadimak se u našem narodu ukorenio za sve žene poreklom iz Vojvodine, a samo poreklo tog nadimka lingvistima je potpuno nepoznato. O nadimku Sosa nema traga ni u legendama, a kamoli u naučnoj literaturi što je, prema tvrdnjama etnologa i lingvista veoma čudno i tajnovito.
Ono što je lingvistima zamiljivo jeste još jedna osobina karakteristična za Vojvodinu, a to je da se prezimenima „prišivaju“ nadimci odnosno špicname ili, prema nekim lingvistima, špicnamet. Ova složenica je nemačkog porekla i sastoji se iz dve reči nemačkog porekla – „spitz“ (oštar, šiljast, igla, zajedljiv) i „name“ (ime). Iako naizgled mala, lingvisti kažu da je u Vojvodini glavna razlika između nadimka i špicnameta ta da se nadimak „zarađuje, stiče i dobija“, često protiv svoje volje, dok se špicname nasleđuje.
Kako za „Blic“ priča istoričar Dragan Kiurski, špicname se obično nasleđuje od nekog rođaka i može predstavljati njegovu karakteristiku ili profesiju kojom se bavio, a kao primere navodi Pirgine (predak im je bio pirgav, pegav), zatim Paprikarove (predak je uzgajao papriku), a i Brezdušini (bez duše), Cincarevi, Šulcovi, Kasirovi i mnogi drugi.
Podeli vest:
