Može li AI da bude empatičan ili samo zvuči empatično?

Savim je logično što se svi povremeno zapitamo da li AI zaista može da bude empatičan ili samo veoma dobro imitira način na koji empatija zvuči. Odgovor, razume se, zavisi od toga šta pod empatijom podrazumevamo. Pročitajte više.

Empatija nije samo pronalaženje pravih reči

U svakodnevnom govoru empatiju često povezujemo sa sposobnošću da kažemo pravu stvar u pravom trenutku, ali je to zapravo samo jedan njen deo. Empatija podrazumeva sposobnost da prepoznamo iskustvo druge osobe, razumemo njenu perspektivu i na određeni način emocionalno odgovorimo na nju. Kod čoveka taj proces uključuje mnogo više od jezika. U razgovoru primećujemo izraz lica, promene u glasu, držanje tela, pauze, nesigurnost, napetost i ono što nije izgovoreno.

Istovremeno, tuđe iskustvo u nama izaziva određenu reakciju. AI može veoma dobro da analizira jezičke obrasce povezane sa tugom, strahom, ljutnjom ili radošću. Međutim, to nije isto što i subjektivno doživljavanje tih emocija. Zbog svega toga je izuzetno korisno da razlikujete empatičan odgovor od doživljene empatije. Američka psihološka asocijacija navodi da u psihoterapiji empatija terapeuta prema klijentu služi kao put ka razumevanju klijentovih razmišljanja, afekata, motivacije ili ponašanja.

Zašto AI može delovati izuzetno empatično

Savremeni AI sistemi uče iz ogromnih količina ljudskog jezika. U tom jeziku nalazi se bezbroj primera utehe, podrške, psiholoških razgovora, književnosti, konflikata i načina na koje ljudi izražavaju emocije. AI zato može veoma precizno da prepozna šta je u određenoj situaciji prikladno reći.

Ako osoba napiše da je doživela veliki neuspeh, sistem može prepoznati da agresivan savet ili banalizovanje problema verovatno neće biti koristan odgovor. Umesto toga može da ponudi razumevanje, normalizaciju osećanja i predlog kako da se situacija sagleda iz drugog ugla. Kada postavite pitanje i dobijete ovakav odgovor, on može za vas imati stvarnu vrednost. Činjenica da AI ne oseća emociju ne znači automatski da njegov odgovor ne može da bude koristan. Međutim, važno je da znamo da postoji razlika između korisnog odgovora i autentičnog međuljudskog kontakta.

Geštalt pristup empatiju vidi kroz odnos

U Geštalt psihoterapiji veliki značaj ima kontakt između dve osobe. Terapijski odnos nije samo razmena informacija. Terapeut sluša sadržaj rečenice i prati celokupan proces koji se događa između njega i klijenta. Važno je kako osoba govori, gde zastaje, šta izbegava, kako reaguje na prisustvo terapeuta i šta se u tom kontaktu pojavljuje. Upravo zato Geštalt pristup teško odvaja empatiju od odnosa.

Empatija nije i nikad ne može da bude unapred pripremljena tehnika niti skup odgovarajućih rečenica., jer nastaje u konkretnom susretu između dve osobe. Programi kao što je Geštalt edukacija zato veliku pažnju posvećuju razvijanju svesnosti, prisutnosti, sposobnosti slušanja i razumevanja onoga što se događa u kontaktu. Budući terapeut uči kako da bude prisutan.

AI nema sopstveno iskustvo odnosa

Jedna od ključnih razlika između čoveka i AI sistema jeste to što AI nema ličnu istoriju u ljudskom smislu. Nema detinjstvo, telesno iskustvo, strah od gubitka, sećanje na bliskost ili iskustvo tuge. Može da opisuje sve te pojave, ponekad izuzetno precizno, ali ih ne poznaje iz sopstvenog iskustva.

Čovek koji sluša drugu osobu ulazi u razgovor sa celokupnim svojim iskustvom. Naravno, upravo to iskustvo može biti i problem. Terapeut može isto tako projektovati sopstvene stavove, pogrešno protumačiti osobu ili reagovati iz ličnih obrazaca. Zbog toga je rad na sebi važan deo psihoterapijske edukacije.

Kod AI-ja taj problem izgleda drugačije. On nema lične emocionalne potrebe, ali ima ograničenja modela, podataka na kojima je treniran i konteksta koji mu je dostupan.

Zašto se ljudi ponekad lakše otvore AI-ju

Paradoksalno, upravo odsustvo ljudske reakcije može nekim ljudima olakšati razgovor sa AI sistemom. Ne postoji strah da će sagovornik podići obrvu, promeniti izraz lica ili prepričati razgovor prijatelju. Imate osećaj da ste manje izloženi procenjivanju, zbog čega i postavljate pitanja koja biste teško izgovorili pred drugom osobom.

AI može imati korisnu ulogu kao alat za razmišljanje, strukturisanje problema ili pripremu razgovora. Međutim, upravo ono što razgovor sa veštačkom inteligencijom čini lakšim istovremeno predstavlja njegovo ograničenje. U stvarnom odnosu učimo da podnesemo neizvesnost, neslaganje, bliskost, granice i reakciju druge osobe. Ljudski kontakt nije savršen upravo zato što je stvaran.

Zašto simulacija empatije ipak može imati vrednost?

Reći da AI ne oseća empatiju ne znači da treba zanemariti njegov potencijal. Veštačka inteligencija vam može pomoći da imenujete osećanja, da razmotrite različite perspektive, pripremite se za težak razgovor ili prepoznate obrazac ponašanja. Takođe, može da posluži i  stručnjacima kao pomoćni alat u organizaciji informacija, edukaciji ili pripremi materijala.

Problem nastaje tek kada simulaciju odnosa počnemo da tretiramo kao potpunu zamenu za odnos. Razlika je slična razlici između čitanja odlične knjige o ljudskim odnosima i stvarnog života među ljudima. Knjiga može promeniti čoveka, ali ne može uzvratiti pogled.

Budućnost možda nije izbor između čoveka i AI-ja

Više nije upitno hoće li u budućnoti AI postati dovoljno dobar da imitira empatiju. Već danas to često radi veoma uverljivo, tako da je presudno pitanje kako ćemo koristiti tu sposobnost. AI može postati alat koji vam pomaže da bolje razumete sopstvene misli, da se pripremite za razgovor ili da dođete do informacija koje su vam potrebne. Ali autentična empatija ostaje povezana sa ljudskim prisustvom, ranjivošću i stvarnim susretom dve osobe.

Što AI bude sposobniji da govori kao čovek, možda ćemo još jasnije primećivati šta je specifično ljudsko – a to je sposobnost da budemo prisutni kada reči nisu dovoljne.