Naučnici: Brzo hodanje može da uspori proces biološkog starenja
Podeli vest:
Naučnici su objavili postojanje moguće veze između brzog hodanja i biološke starosti, mereno dužinom telomera leukocita (LTL) – jednim od biomarkera na osnovu kog naučnici smatraju da mogu da procene brzinu kojom ljudsko telo stari.
Ovo „biološko doba“ u suštini znači koliko se ćelije tela istroše. Životni vek hodanja brzinom većom od kretnje mogao bi da znači da ste 16 godina mlađi, celularno govoreći, do srednjih godina koristeći metriku, piše Science Alert.
Hodanje ne zahteva nikakvu obuku niti posebnu opremu, a istraživači ukazuju na to da bi se moglo češće koristiti u tretmanima kao način poboljšanja zdravlja tamo gde je to potrebno.
„Iako smo ranije pokazali da je tempo hodanja veoma snažan prediktor zdravstvenog stanja, nismo bili u mogućnosti da potvrdimo da usvajanje brzog tempa hoda zapravo prouzrokuje bolje zdravlje“, kaže Tom Jejts, kineziolog sa britanskog Univerziteta u Lesteru.
Oni dodaju da su u ovoj studiji koristili informacije sadržane u genetskom profilu ljudi da bi pokazali da brži tempo hodanja zaista može da dovede do mlađeg biološkog doba mereno telomerima.
Istraživači su pristupili bazi podataka UK Biobank i izvukli evidenciju o preko 405.000 sredovečnih pojedinaca. Genetska analiza koju su sproveli ukazala je na to da je uzročna veza između brzog hodanja i LTL-a nezavisna od bilo koje druge fizičke aktivnosti.
Intenzitet kretanja u šetnji meren je samoizveštavanjem, a takođe i uređajima za nošenje koje su nosili ljudi uključeni u studiju. Taj intenzitet je važan i čini se da lagana šetnja nema isti efekat, iako je svaka vrsta kretanja u principu dobra.
Na brzinu hodanja utiče i čitav niz faktora, sve od kapaciteta pluća do mentalnog zdravlja i nivoa motivacije. To je nešto na šta bi lekari mogli da gledaju kao na pokazatelj ukupnog zdravlja.
„Ovo ukazuje na to da su mere kao što je uobičajeno sporija brzina hodanja jednostavan način da se identifikuju ljudi sa većim rizikom od hronične bolesti ili nezdravog starenja, i da intenzitet aktivnosti može da ima važnu ulogu u optimizaciji intervencija“, kaže naučnik za medicinska istraživanja Pedi Dempsi sa Univerziteta u Lesteru i glavni autor studije.
On kaže da pored povećanja ukupnog hodanja, oni koji su u stanju mogli bi da imaju za cilj da povećaju broj koraka koji su završeni u datom vremenu, na primer, tako što će brže hodati do autobuske stanice. Međutim, ovo zahteva dalju istragu.
Telomere zatvaraju hromozome u ljudskom telu, sadrže ponavljajuće sekvence nekodirajuće DNK koje štite hromozome od oštećenja, to podseća na način na koji kapice na kraju pertle sprečavaju da se pertle odmotaju.
Ovi biomarkeri se prirodno smanjuju kako ljudi stare, ali istraživanja su pokazala da se mogu brže skratiti nedostatkom sna, zahtevnim poslovima i stresom i naporima tokom porođaja.
Brzo hodanje je ranije bilo povezano sa produženjem životnog veka do 20 godina, a ovaj duži životni vek može da bude rezultat samo 10 minuta hodanja dnevno. Sada, takođe imamo uzročnu vezu između ove specifične fizičke aktivnosti i dužine telomera.
„Prethodna istraživanja o povezanosti između tempa hodanja, fizičke aktivnosti i dužine telomera bila su ograničena nedoslednim nalazima i nedostatkom visokokvalitetnih podataka“, kaže Dempsi.
Istraživanje je objavljeno u Communications Biology.
Naučnici su objavili postojanje moguće veze između brzog hodanja i biološke starosti, mereno dužinom telomera leukocita (LTL) – jednim od biomarkera na osnovu kog naučnici smatraju da mogu da procene brzinu kojom ljudsko telo stari.
Podeli vest:
