Odakle potiče reč „veresija“ i šta zaista znači?

Izraz veresija, koji se i danas često koristi u Srbiji i regionu, označava kupovinu na dug, odnosno kada se roba ili usluga primi bez trenutnog plaćanja, uz obećanje da će dug biti izmiren kasnije. U svakodnevnom govoru rečenice poput „Dao mi je na veresiju“ ili „Još otplaćujem staru veresiju“ i dalje imaju svoje mesto, posebno u manjim sredinama i u lokalnim trgovinama koje funkcionišu po principu međusobnog poverenja.

Ali odakle potiče ova reč i kako je dospela u naš jezik?

Reč veresija potiče iz turskog jezika, tačnije iz reči „veresiye“, što u originalu znači upravo „na dug“, odnosno bez trenutnog plaćanja. Turska reč je izvedena od glagola vermek, što znači „dati“, i sufiksa koji označava stanje ili način — dakle, u značenju „dato (bez novca), na veru“.

U osmanskom periodu, koji je ostavio snažan uticaj na jezik i kulturu Balkana, mnogi turski izrazi ušli su u svakodnevnu upotrebu. Tako je i veresija postala deo govora stanovništva koje je živelo pod Osmanskim carstvom, a taj izraz se zadržao do danas, čak i nakon nestanka turske uprave.

Etnolog i lingvista Ivan Klajn pisao je da je veresija jedan od brojnih primera kako je osmanski sistem trgovine, koji je funkcionisao često na osnovu ličnog poverenja i društvenih veza, ostavio traga i u jeziku. U to vreme bilo je uobičajeno da zanatlije i trgovci beleže dugovanja svojih mušterija u sveske – takozvane veresijske knjige, što je i danas poznat izraz.

Iako se u savremenom kontekstu sve više oslanjamo na bankarske garancije i digitalna plaćanja, ideja o „veresiji“ nije nestala. U nekim mestima i dalje funkcioniše stara praksa poverenja – posebno kada se kupac i prodavac poznaju dugi niz godina.