To što neko ima kompleks više vrednosti, ne znači da se dobro oseća u svojoj koži

Često sebi dajemo za pravo da sudimo o drugima i olako izričemo ocenu da je neko „iskompleksiran“ ili da ima kompleks više ili niže vrednosti, ali nikada se ne pitamo kako se stvarno osećaju osobe koje pate od nekog kompleksa.

Prema mišljenju psihijatara, Frojda, Adlera i Junga, kompleks označava nebrojeno mnogo ideja i osećanja u našoj podsvesti koje za razultat imaju neuobičajeno ponašanje, ishitreno donošenje odluka i manjak samopoštovanja.

„Kompleksi mogu nastati u bilo kom životnom periodu. Negde od pete do šeste godine ti kompleksi se potiskuju ili stavljaju pod kontrolu. Ako neko dete razreši, nikada se ne aktiviraju. Ali ako su duboko utisnuti, nisu razrešeni, u odraslom periodu, najčešće oko punoletstva, ponovo se aktiviraju i mogu različitim simptomima i na različite načine da se ispolje“, objašnjava dr Miroslava Vasiljević, specijalista psihijatrije i sertifikovani sistemski porodični psihoterapeut.

Različite manifestacije kompleksa pojedincu mogu da stvore bezbroj problema, kako na poslu tako i u porodičnom okruženju.

„Takva osoba gleda da se poistovećuje sa nekim svojim idolima, da bude kao neko ko je, možda, po njegovom mišljenju, bolji od njega samog. Okolina može da skreće pažnju što često, samu osobu može da uvede u strahove. Kada već dođe do tog nivoa – ili depresivnosti ili anksioznosti – onda se reaguje praktično da se traži stručna pomoć“, dodaje Vasiljevićeva.

Edipov i Elektrin su dva najpoznatija kompleksa u svetu, međutim, u našem društvu češće čujemo za druga dva – kompleks više ili niže vrednosti.

„Osoba ima nizak nivo samopouzdanja i pokušava da nekim svojim mehanizmima odbrane kompenzuje te svoje neke nedostatke za koje smatra da postoje. Takva osoba, na primer, koja ima kompleks niže vrednosti, stalno ima u glavi, u memoriji, da ne vredi dovoljno, da nije dovoljno dobra za bilo šta, za bilo kakve zadatke. Dok, kod kompleksa više vrednosti, osoba je puna sebe, nekako glasna, da se istakne da svi vide, a u suštini, ta osoba je u velikom psihičkom problemu jer ima i neke strahove i neke nedostatke koje vidi, ali svojim ponašanjem gleda da stavi pod kontrolu i da se to ne vidi. Znači, manipulacija je u suštini u pitanju“, navodi dr Miroslava Vasiljević.

Kompleksi se najčešće leče u sklopu psihičkih problema, poput poremećaja raspoloženja, anksioznosti ili depresije. Prihvatanje sebe i rad na sebi uz pomoć terapeuta, ovaj problem mogu držati pod kontrolom.

Često sebi dajemo za pravo da sudimo o drugima i olako izričemo ocenu da je neko „iskompleksiran“ ili da ima kompleks više ili niže vrednosti, ali nikada se ne pitamo kako se stvarno osećaju osobe koje pate od nekog kompleksa.