Svaka peta mlada osoba ima jedan od mentalnih poremećaja

Zamenica direktora organizacije Evropska pomoć žrtvama i član Radne grupe za izgradnju memorijalnog centra Aleksandra Ivanković ocenjuje da odluka Grada Beograda da tokom dana sećanja organizuje vežbe streljaštva pokazuje nedostatak senzibiliteta.

Dve godine nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u mestima Dubona i Malo Orašje, Srbija se i dalje suočava sa posledicama tragičnih događaja.

O mentalnom zdravlju nacije, odgovoru institucija i važnosti prevencije za RTS govorile su Aleksandra Parojčić, neuropsiholog iz Instituta za mentalno zdravlje Srbije, i Aleksandra Ivanković, zamenica direktora organizacije Evropska pomoć žrtvama i član Radne grupe za izgradnju memorijalnog centra.

Svaka peta mlada osoba ima jedan od mentalnih poremećaja

Institut za mentalno zdravlje je u okviru projekta krizne psihosocijalne podrške zajednici, koji je pokrenula Radna grupa zajedno sa Medicinskim i Filozofskim fakultetom, obavio istraživanje kakvo je psihičko stanje dece i mladih, predstavlja neuropsiholog Aleksandra Parojčić.

„Rezultati su toliko loši da su prilično i neočekivani. Znači 20,4 odsto mladih prosečnog uzrasta 14 i po godina ima jedan od mentalnih poremećaja“, kaže Parojčić.

Dodaje da rezultate tek treba povezati sa rizičnim faktorima, ali da tragični događaji iz OŠ „Vladislav Ribnikar“, Dubone i Malog Orašja, kao i kovid infekcija, siromaštvo i nedostatak usluga i podrške u zajednici, predstavljaju značajne okolnosti.

„Ako idete ulicom i sretnete pet mladih ljudi, jedna ima ozbiljan psihijatrijski poremećaj“, kaže neuropsiholog.

„Izostao ozbiljan pristup razumevanju tragedija“

Aleksandra Ivanković naglašava da Srbija kao društvo nije ozbiljno pristupila pitanju zašto su se tragični događaji desili.

„Ni dve godine kasnije nije preduzet nijedan ozbiljan korak da se uspostavi nacionalna komisija koja bi postavila ta pitanja“, kaže Ivanković.

Ukazuje na niz nedorečenih pitanja – kako su počinioci imali pristup oružju, zašto je izostala adekvatna zdravstvena intervencija, zašto su porodice same tragale za odgovorima.

„Činjenica je da nikad nećemo biti u stanju da u potpunosti sprečimo neku buduću masovnu tragediju. Ali možemo da popravimo način na koji reagujemo, na koji odgovaramo, na koji podržavamo žrtve“, kaže Ivanković.

Postoji interesovanje za psihološku podršku

Parojčić kaže da psihološka podrška danas izgleda tako što se roditeljima žrtava, nastavnicima škole, nastavnicima koji su bili povređeni i dalje pruža psihološka i psihoterapijska podrška od strane stručnjaka.

„U školi ‘Vladislav Ribnikar’ i dalje se održava kontakt sa školom i mi danas dve godine posle ovoga imamo centar za mlade u Resavskoj ulici koji zovemo ‘Cezam’ da bi ga približili mladima u zajednici, koji je otvoren i za nastavnike, roditelje celog Beograda, ali posebno škole ‘Vladislav Ribnikar'“, objašnjava neuropsiholog.

Dodaje da i dalje postoji interesovanje za podršku, posebno među roditeljima i nastavnicima.

Društvena percepcija nasilja

Na pitanje da li smo više svesni percepcije nasilja ili minimiziranja problema Ivanković je oštra ističući da smo bliži skrivanju problema.

Ocenjuje da se kao društvo i država nikada nismo ozbiljno suočili sa onim što se dogodilo 3. i 4. maja 2023. godine.

Kao primer navela je odluku grada Beograda da tokom vikenda, kada se obeležava godišnjica tragedija, jedna od aktivnosti tokom Dana porodice bude vežba streljaštva.

„To je takav jedan apsolutan nedostatak senzibiliteta, osećajnosti za ova dva dana kad je Vlada Republike Srbije odlučila da 3. i 4. maj budu dani sećanja na žrtve masovnih zločina“, istakla je zamenica direktora organizacije Evropska pomoć žrtvama i članica Radne grupe za izgradnju memorijalnog centra.

Kako kaže, od kada je Radna grupa formirana 8. marta 2024. godine imali su oko 25 sastanaka što formalnih, što neformalnih. Ističe da su u radnoj grupi i predstavnici Grada Beograda koji se retko pojavljuju na sastancima.

„Da su predstavnici grada Beograda dovoljno često pohađali te sastanke, možda bi do tog saznanja i došlo. Ne bi se dogodilo da smo mi veče pre 2. maja saznali preko Instagrama da se u Beogradu organizuju vežbe streljaštva“, ponavlja Ivanković, naglašavajući da su mogli zajedno osmisliti program.

„Cezam“

U vezi sa ulogom obrazovnog sistema u prevenciji nasilja, Parojčić navodi da je „Cezam“ model koji treba proširiti.

„To je mesto gde mlada osoba može da dođe bez knjižice, bez uputa, sa zakazivanjem preko Instagrama, na način koji je i malo pristupačan i dostupan“, naglasila je Parojčić.

Predstavila je podatak iz istraživanja o mentalnom stanju mladih u Srbiji koji posebno zabrinjava – „da je skoro trećina mladih doživela fizičko nasilje u porodici“.

„Fizičkom nasilju u porodici je prisustvovalo ili ga doživelo 27,7 odsto naših mladih prosečnog uzrasta 14,5 godina“, predstavlja podatke studije.

Parojčić dodaje da u školama radi jedan psiholog na 600 učenika i da je pokrivenost primarne zdravstvene zaštite psiholozima i psihijatrima izuzetno slaba.

„Ono što je negde tekovina svih ovih dešavanja, kada je naša struka u pitanju, jeste da mi imamo u ovim dugoročnim merama želju da najviše radimo na prevenciji mentalnih poremećaja da te mlade osobe ne moraju da potraže usluge u zdravstvenom sistemu“, zaključuje Parojčić.