PANČEVCI O SVOM GRADU: Marina Dimitrić

U knjizi „Pajns” pisac Blejk Krauč piše o gradu Vejvar Pajns u državi Ajdaho, na prvi pogled savršenom gradu za život u toj nedođiji, koji je krio stanovnike zombirane ubice. Ispostaviće se da je Vejvar Pajns opasan ogradom pod naponom, koja služi za sprečavanje odlaska, ali i ulaska još krvoločnijih zveri, pa su stanovnici ostali tako zombirani i zarobljeni u stalnom strahu, u opštoj ružnoći…

***

Moja prva reakcija na vest da je u planu rekonstrukcija pančevačkog keja je bila – jao, ne. Zašto? Zato što mi je to omiljeni deo Pančeva i ne bih volela da mi se posle uređenja manje dopada nego pre. Logično. Ovde moram da se ogradim i da kažem da nisam upoznata s projektom.

Kada su mi nedavno kolege iz Beograda bile gosti i prvi put posetile obližnje im Pančevo (i prošetale kejom) ubedljivo najjači utisak ostavile su dve stvari: veliki broj čamaca na Tamišu i neveliki broj splavova. Čamci nanizani s obe strane reke podsećaju ih, kažu, na morske luke i ukotvljene jahte, a u ovom slučaju čamci su se savršeno slagali uz zgrade iz vremena Austrougarske monarhije koje su se videle u daljini. Impresionirani su bili i nevelikim brojem malih splavova običnog izgleda.

Takvih „običnih” splavova bilo je i na njihovoj Savi sedamdestih i osamdesetih godina prošlog veka, a danas se s obale, od splavova koji izgledaju poput modernih zgrada a koji su svi do jednog noćni klubovi, Sava ni ne vidi, a o pecarošima da ni ne govorimo.

Simpatična su im bila i udruženja ribolovaca „Tamiš” i „Marko Kulić”, interesovali su se za dva svetionika na ušću Tamiša u Dunav, za prvi parobrod u 19. veku, za tadašnje pristanište kod Crvenog magacina, za visoki bedem i istoriju poplava… i logično, kroz razgovor, dotakli se ugroženog im savskog nasipa. Zvuči neverovatno, ali bedem koji čuva Novi Beograd ugrožen je pošto su biznismeni tamo izgradili vile, a najvažnije je to što je i vodoizvorište prestonice time ugroženo. Sada je valjda jasniji moj strah za pančevački kej. Savski nasip danas brane građani okupljeni u grupu istog imena. Podrška njima, a ja da se, preko Beograda, vratim svom gradu.

***

Radim na najslušanijoj beogradskoj stanici – „Naxi radio”, deo smo „Naxi Media Mixa” u okviru kojeg su i naše stanice „Nostalgija”, „TopFM” i „In radio” i članovi smo Udruženja radio-stanica RAB Srbija, a sve ovo znači da do mene redovno dolaze gotovo sva svetska istraživanja o slušanosti radija i navikama slušalaca.

Poslednjih godina trend u zapadnoevropskim zemljama je da se slušaoci ponovo okreću lokalnim radio-stanicama, odnosno da raste potreba za lokalnim vestima i temama. Takođe, sve je veći broj građanskih, lokalnih pokreta koji se zalažu za rešavanje najraznovrsnijih problema u svojoj sredini.  

Ranije sam sigurno punih deset godina pratila rad pančevačkog parlamenta, pa tako i angažovanje raznih udruženja i pojedinaca, i oni Pančevu nikada nisu manjkali. Donedavno sam imala utisak da su u poslednje vreme aktivna samo humanitarna i udruženja žena, dok su ostali zamrzli svoje aktivnosti. Ove godine, primećujem, aktivirali su se Pančevci koji žele da sačuvaju drveće na Tesli od seče i plana da ono bude zamenjeno tzv. kugličnim formacijama, a sve to zbog namere biznismena i uz aminovanje Grada, da baš na tom mestu izgrade višespratnice, pa im platani i dečija igrališta smetaju.

Inače, Javni servis je baš juče izvestio da će opštine morati da pitaju građane na šta će trošiti novac iz lokalnog budžeta, a da bi ih podstakli na tu zakonsku obavezu, Švajcarska kancelarija za reformu poreza nagradiće takve opštine i to bespovratnim sredstvima za realizaciju tih projekata. Treba reći da lokalne vlasti u švajcarskim mestima odlično sarađuju sa građanima i da sve odluke donose građani neposrednim odlučivanjem.

Građane treba da interesuje šta se dešava u njihovom gradu i treba da učestvuju u donošenju odluka. To je normalno svuda u svetu. Ovde se (da li zbog straha) može često čuti da je to uzaludan posao, da nema ništa od toga, da se gubi vreme…  Pa, i da ne bude ništa, pa šta? Ostaće zabeleženo da su se Pančevci (kao i mnogo puta tokom istorije) pobunili protiv nečega, a to nije ništa.

***

Bio je novembar 2006. godine.

Deo Pančevaca je peške stigao do centra Beograda, a negde baš tih dana su beogradski lekari dijagnozu kancer u žargonu prozvali „rak Pančevac”.

Protest u srcu prestonice su organizovali tadašnji novinari „Pančevca”, a sve je krenulo tako što su par dana ranije upali na sednicu Skupštine Pančeva i odbornicima pustili merkaptan… Kako je on smrdeo!

Protest protiv zagađenja će za neke Pančevce ostati upamćen po tome što je na čelu kolone čovek nosio krst, kao i po ispostavilo se kasnije, nažalost, proročkom sloganu „Beograđani, rak vam kuca na vrata”, a i blokada fabrika južne industrijske zone je nakon nekoliko dana obustavljena zbog malog odziva naših sugrađana. Ali protest je u stvari doneo i to da se na sednici Vlade Srbije raspravljalo o ekološkoj situaciji u Pančevu, OEBS je pozvao na usvajanje niza zakona o zaštiti životne sredine, širom zemlje se čulo o starim tehnologijama u sve tri naše fabrike, a stručnjaci su javno govorili o nesrazmernom broju dece s astmom iz zagađenih gradova u Srbiji, i tako dalje, i tako dalje.

Jasno je svima bilo da će ta borba biti teška, jer Pančevci su time pokazali i da se krši Ustav Srbije ( svako ima pravo na čistu životnu sredinu…), a to ni jedna vlast ne voli. Ali, za one zombirane, da podsetim i da su pančevački odbornici na kraju doneli odluku da od Vlade Srbije traže pare za sanaciju postrojenja u fabrikama, da je opštinska javna tužiteljka podnela krivične prijave protiv odgovornih u fabrikama, da je razrešen direktor „Petrohemije”, da je počelo da se radi na studiji o benzenu…  Ima još mnogo primera iz ne tako davne istorije Pančeva, poput onog od pre deset godina kada su se građani pobunili protiv nove odluke o grejanju, a evo baš prošle godine je bilo tačno 100 godina od čuvenog događaja kada su se Starčevci pobunili, preuzeli vlast i proglasili Starčevo za republiku – na jedan dan.

***

Da, logično bi bilo da se lokalni problemi rešavaju na sednicama lokalnih skupština. Tome one služe. Naravno, preduslov za to je da građani imaju svoje prave predstavnike, a ne zombirane poslušnike i da u tom domu postoji konstruktivna rasprava. Ali, čak i da imamo konstruktivnu opoziciju, to ne znači da građani ne treba da se udružuju i ukazuju i poziciji i opoziciji na probleme jer, na kraju, ne moraju svi Pančevci biti i članovi partija. Pa nisu svi zombirani.

Pančevo ima bogatu istoriju i kulturu i oduvek je imalo pametne i značajne pojedince. Nemoguće ga je ne voleti i ne uvideti danas sve prednosti života u njemu u odnosu na obližnju prestonicu koja sve više liči na gladnu zver nego na glavni grad.

***

Jeste strašno kada glavni lik u Pajnsu, agent tajne službe Itan Berk, shvati da je on u stvari jedini normalan u tom na prvi pogled uljuljkanom i mirnom, a u stvari ludom gradu, i da bi to i ostao, za početak mora biti hrabar.

Zato polako i hrabro svaki grad, pa i naše Pančevo, treba braniti od neukusa, odsustva logike, loših ideja i odluka, od nestručnih, nedobronamernih… Od zveri u nama i oko nas. Tako je bilo i biće.

U knjizi Pajn pisac Blejk Krauč piše o gradu Vejvar Pajns u državi Ajdaho, na prvi pogled savršenom gradu za život u toj nedođiji, koji je krio stanovnike zombirane ubice. Ispostaviće se da je Vejvar Pajns opasan ogradom pod naponom, koja služi za sprečavanje odlaska, ali i ulaska još krvoločnijih zveri, pa su stanovnici ostali tako zombirani i zarobljeni u stalnom strahu, u opštoj ružnoći…