ISTINOČEŽNJA: Nenad Kecman

Dugo, baš dugo, nisam ni znao, da je Kele bio odličan rukometaš, potom, veoma uspešan trener, u Jugoslaviji i inostranstvu. On je, pre svega, Natašin i Oliverin otac. Kasnije, kad sam se i sam, mada tome ima četiri decenije, zaljubio u sport, sve je postalo jasnije. Ranije, činilo se da je dosta strožiji i da autoritet gradi, osim na znanju i toj činjenici. Predvodio je generacije rukometaša i devojaka u Pančevu i na drugim mestima i uvek se slušala njegova. Bila je stalno poslednja.

Sećam ga se iz mlađih dana. Još dok je radio u pančevačkom Vodovodu. Iako je otac mojih prijateljica, polako sam počeo da ga doživljavam i kao ličnost, meni sve više dragu i mimo te istine. Kad sam počeo da pišem za lokalne medije sretali smo se češće, što je bilo prirodno. Ipak, rekao bih, malo slobodnije, renesansa našeg poznanstva, počela je da se događa poslednjih godina, kad se on, malo odmakao od terena.

Tako, sa mnogo više slobodnog vremena, jer je već dugo u penziji, naša druženja su postala češća, a još mi je više prijalo kad nam se priključio Rade Stojanović, zaboravljeni rukometaš i stručnajk, ovenčan jednom, po mom mišljenju, veoma značajnom titulom. Naime, sa pionirkama ŽRK Pančevo, davno je to bilo, postao je šampion Jugoslavije, a koliko se sećam, nikome to pre niti posle, nije pošlo za rukom. Elem, nas trojica tako sedimo, na raznim mestima, uglavnom gde Kele izabere i satima pričamo. Tačnije, uglavnom slušam dvojicu znalaca  i tek ponekad, ako me priupitaju, uključim se u razgovor. Nenad Kecman je živa enciklopedija rukometa, a njegova ćerka, pominjana Olivera, biša je reprezentativka i ekstra igračica, u Jugoslaviji, Nemačkoj i Danskoj. Već godinama, zamislite vi taj autoritet, na samom severu Evrope, u postojbini rukometa, ona, naša Pančevka, Dankinje uči tom sportu. U klubu Zonderjuske, bila je sve, od igračice, trenera, sportskog direktora, sekretara čitavog sportskog društva, a od pre izvesnog vremena ona se vratila u FFI Frederikshafen, gde je kao igračica započela karijeru u Danskoj, a sad je šef stručnog štaba. Starija ćerka, Nataša, stomatolog, već se našala u Istinočežnji. Elem, kad god sam pratio tok misli ovog uvaženog Pančevca, zapitao sam se-koliko smo mi, u ovom našem gradu, privilegovani. Tu, kraj nas, žive legende. Ne traba da idemo u univerzitetske biblioteke, gde sve ne, da se snalazimo za sportska dokumenta, koja nas uče da smo nekad bili najveći. Setimo se samo odbrane 3-2-1 koja je od Jugoslavije stvorila olimpijske i svetske prvake. Kele je stvarao tu i takvu istoriju.

Kad smo se poslednji put sreli, uvaženi Nenad Kecman, insistirao je da, kad dođem, obavezno nosim masku. Sve sam ispoštovao. Njegov glas i pokreti, stalno, ulivaju mi nadu, stvaraju neke bolje okolnosti da se i sam izrazim. Apriori autoritet, koji mu, s pravom pristaje, mene često podstiče na razmišljanje-drugačije i ne može u spšortskom kolektivu. Nema tu anarhije, uvek je trenerova zadnja. Tako, kad složim priču o ovom Pančevcu, setim se i mnogih anegdota, u kojima smo nas dvojica junaci. Ne mogu sad o tome. Ne nije ništa ružno, već bi ispalo da se samohvališem. Zna Kecman o čemu pišem, može da potvrdi. Kafa uskoro, dobri moj? Ne sumnjam, da da.

Praštajte i dobra vam sreća!

Dugo, baš dugo, nisam ni znao, da je Kele bio odličan rukometaš, potom, veoma uspešan trener, u Jugoslaviji i inostranstvu. On je, pre svega, Natašin i Oliverin otac. Kasnije, kad sam se i sam, mada tome ima četiri decenije, zaljubio u sport, sve je postalo jasnije. Ranije, činilo se da je dosta strožiji i da autoritet gradi, osim na znanju i toj činjenici. Predvodio je generacije rukometaša i devojaka u Pančevu i na drugim mestima i uvek se slušala njegova. Bila je stalno poslednja.