Karađorđev blagodar Prečanima

Naime, po kanonu nije da ih jedan pravoslavni hram ima, a da u gradu ne stoluje vladika. Kako to ovde nije slučaj, jer je sedište Eparhije banatske u Vršcu, pitanje je na mestu, a razlozi i odgovori sežu u sam početak 19. veka i završetak Prvog srpskog ustanka.

Beše to vreme kada su ovdašnji Srbi, i pored velikog protivljenja austrougarskih vlasti, zdušno pomagali ustanike. S ove strane Dunava Prečani su tokom čitavog ustanka slali hranu, novac i oružje. A kada je pobuna okončana, preko dve reke stigla je zahvalnost od samog vožda. Nije on zaboravio dobra dela Prečana. Znao je kako da se zahvali Srbima u ravnici, pa kada su se Pančevci poduhvatili posla zidanja velelepnog hrama posvećenog Uspenju presvete Bogorodice, on iz Šumadije šalje 650 hvati drvene građe za pečenje cigle. Biće da se Karađorđu Petroviću dopala i simbolika nauma naručilaca posla da u svojoj bogomolji podignu ne jedan već dva tornja, koja će doseći čak 48 metara i tako oglasiti oduševljenje ovdašnjeg življa zbog oslobođenja Srbije od Turaka.

„Simbolično, dva tornja Uspenske crkve u Pančevu su dva brata, rođena s jedne i druge strane Save i Dunava, s jednim oltarom – jednom narodnom dušom – da doseljenim strancima u svojoj slavi i veličini pokazuju jaku narodnu svest rodoljubivog i bogatog Srpstva u Pančevu”, beleži, pozivajući se na sakupljene izvore, naučnik i istoričar dr Borislav Jankulov. Tako nam on otkriva naum kuražnih Pančevaca, kojima je blagodar Karađorđa bio od velike pomoći, uz novac koji je stizao sa svih strana. Samo u danu polaganja temelja 1807. godine sakupljeno je 1.600 forinti dobrovoljnih priloga, a ni crkvena blagajna nije bila prazna, jer je novac po obavezi davala pod interes. Tako je crkva izidana za neverovatne tri godine i već 15. avgusta 1811. protoprezviter pančevački Andrej Arsenović rukovodio je osvećenjem bogomolje i prvom liturgijom pod novom kupolom. Ali kada je s ambona spomenuo ime i zahvalio se voždu kao dobrotvoru, episkop ga je lišio zvanja, a sud bacio u tvrđavu, odakle biva oslobođen tek godinu kasnije, i to, kako beleži hronika, „na mnoge molbe građana”.

Foto: 013info

Njihovi potomci danas slabo poznaju ove istorijske okolnosti i simboliku. Zavičajna literatura najkraće kazuje „da dva zvonika hrama predstavljaju srpski narod u dve carevine”, dok arhitektonski, graditeljski i umetnički unikat varoši na Tamišu država štiti kao spomenik kulture od velikog značaja.

„Počeci gradnje i kasnije faze umetničkog uređenja hrama podudaraju se sa herojskim ustaničkim i postustaničkim diplomatskim procesima koji su vodili postepenom osamostaljenju srpske države, što se takođe odrazilo na nekim likovnim i ideološkim segmentima. Upravo tim izvanestetskim razlozima pojedini istoriografi tumače dvozvoničnu pročelnu kompoziciju hrama”, napominje Aleksandar Kadijević, redovni profesor na predmetu Istorija arhitekture na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, u autorkom tekstu o arhitekturi hrama jedinstvene simbolike, čija gradnja je koštala 200.000 i dodatne 34.000 forinti njena dva tornja.

U jedan toranj, 1824. godine, postavljeni su sat i zvono, a tačno vek kasnije, pančevački veleposednik Petar Miloradović, epitrop hrama, poklanja ciglu iz sopstvene proizvodnje za popločavanje porte i kupuje tri velika zvona namesto onih koja su tokom Prvog svetskog rata Austrougari pretopili u topove. Najveće, teško 638 kilograma poručio je u Gracu, dok su druga dva izrađena su u livnici „Pantelić” u Zemunu, odakle su dopremljena lađom uz nezabeleženu svečanost. Podizanje na toranj i montaža trajali su čitavih 12 dana, da bi ih na Veliku Gospojinu osvetio mitropolit Ilarion Radonjić episkop vršački, a među zvanicama bili su tada ministri kraljevske vlade i gradonačelnici Beograda i Pančeva.

Foto: 013info