O Knićaninu, Kralju Petru, spomeniku palim borcima u ratovima 90-tih, mozaiku “Seoba Srba”

Spomenici i ulice, to jeste kultura sećanja. A ta kultura je deo sveopšte kulture jednog naroda koja nama nije baš jača strana. Naravno, nedaće i podneblje na kome se nalazimo, gde smo kroz vekove mnogo puta razarani, pa su i spomenici kulture uništavani. Mislim generalno na sve spomenike i verskog i svetovnog karaktera. Pa je bilo ideoloških previranja koja su učinila da se neki spomenici zaborave, da zarastu u vres što nije dobro, jer se istorija naroda tako zaboravlja.

Pančevo ima nekoliko spomenika od izuzetnog značaja. To su Preobraženska crkva i manastir Vojlovica. Preobražensku crkvu smatramo jednom od strateških tačaka i imamo želju da se u jednom dužem periodu, ona sredi. A tu su ulaganja ogromna. Zatim, tu je Stratište koje ćemo ove godine srediti u potpunosti. Renovirati ga do jula meseca. – ističe Nemanja Rotar koji pored nadležnosti u Gradskom veću utiče na procenjivanje inicijativa za postavljanje spomenika i imenovanje ulica jer je predsednik nadležne gradske komisije.

Vratiti ga u prvobitno stanje?

– Da. I čak ga malo dodatno urediti. Dodati novo osvetljenje. Ideja jeste da to bude tačka pomirenja, gde bi već na jesen mogli da napravimo zajedničko okupljanje svih onih čije su žrtve zapravo tu pokopane. Da se napravi recimo zajedničko opelo za sve žrtve. I da priča pomirenja odatle krene.

Ono što ja zovem spomeničkom politikom vi zovete kulturom sećanja.

– Ideja jeste da se podižu spomenici. Uvek je želja svake vlasti i svakog naroda da podigne što više spomenika.

To su prosto tragovi postojanja. Kultura sećanja.

– Tako je. S tim da je to skupa stvara i da sredstava, obično, u budžetu za te namene nema. Ima možda za neku popravku i doradu, ali za podizanje novih nema. Bilo je sijaset ideja koje na žalost nikada nisu dovršene, jer upravo nije bilo sredstava.

Niste nam sagovornik samo kao član Gradskog veća zadužen za kulturu već ste istovremeno i predsednik gradske komisije kojoj se prvo upućuju sve te incijative za podizanje spomenika. Kako izgleda rad te komisije, koliko ima inicijativa, koliko ste dugo u toj komisiji?

– Mi smo imali samo dva sastanka. Jedan je bio letos i jedan skoro, pre mesec do mesec i po dana. Na poslednjem sastanku smo uglavnom sve ideje odbili. Pre svega bilo je reči o preimenovanju ulica i imenovanju nekih institucija. Uvek je problem, jer je predloženim imenima nezahvalno dati neku manju ulicu, ili ulicu na periferiji grada. Prosto to deluje onda i uvredljivo. A tim ljudima se želi ukazati neka počast. Što se tiče spomenika nije bilo novih inicijativa. Bila je samo ona odluka po odluci usvojenoj još 2013. godine, a to je spomenik borcima palim u ratovima 90-tih. Tu se samo menjala lokacija.

Taj spomenik ovde u centralnom gradskom parku je u međuvremenu i izgrađen i to sredstvima koja nisu bila gradska. Kad grad nema para za spomenik neko pronađe novac.

– Ovde su ti pojedinici koji su želeli da podignu spomenik sami našli sredstva za podizanje spomenika.

I sve je urađeno legalno. Sve dozvole i saglasnosti su dobili.

– Tako je.

Postavlja se pitanje i starih inicijativa u radu te komisije za spomenike. Postoje neke inicijative koje je komisija svojevremeno prihvatila. Posle nije bilo sredstava i nikad nisu realizovane. Šta sa njima? Kakav je praksa?

– Te inicijative moraju svaki put da se obnove. Evo bila je jedna inicijativa za imenovanje jedne ulice koja je jednom već odbijena, a sada je ponovo stavljena na poslednjem sastanku. Reč je o imenovanju ulice u kojoj je Očna bolnica i to po imenu lekara koji je tu bolnicu i osnovao. Ponovo smo to razmatrali i dali predlog da se umesto promene imena tog dela ulice, da se po lekaru osnivaču nazove to odeljenje Opšte bolnice – Očna bolnica.

Znači ako jednom bude odbijena inicijativa mora ponovo da se podnosi.

– Tako je. Ne radi se ništa retroaktivno. Komisija ne gleda šta je bilo prošlo, pa da vraća ono što joj je zanimljivo. To se ne radi. Znači mora ponovo da se krene sa inicijativom.

Ako u fokus stavimo ovaj centralni gradski park. I tu vidimo da je spomenik poginulim Pančevcima podignut, znamo da je bilo inicijative za postavljanje spomenika Knićaninu, a sećam se da je svojevremeno bila i inicijativa da se spomenik Kralju Petru I koji je bio u parku tu i vrati. Pretpostavljam da inicijativa za vraćanje spomenika kralju nikad nije odbijena?

– Da postoji ta inicijativa koja je davno podneta. I ja sam čak jednom bio u tom organizacionom telu za postavljanje spomenika Kralju Petru I. Čini mi se da je neka poslednja ideja bila da se lokacija za taj spomenik pronađe na trgu kod Privredne banke.

Da se ne vraća na trg Kralja Petra I, što je gradski park nego da bude jednog dana postavljen na Trgu Slobode.

– Tako je. Jer je ovde u međuvremenu vraćen krst. A spomenik je bio baš monumentalan i nešto bliže zgradi, ali nikad se to nije realizovalo. Verovatno zbog, pre svega, velikih ulaganja za takvu jednu skulpturu.

Ta inicijativa nikad nije odbijena. Ali i tu inicijativu bi praktično neko trebalo da afirmiše.

– Da afirmiše i u ovom vremenima da se potrudi da nađe makar deo sredstava. Jer ne verujem da će, s obzirom na budžet, godine koje dolaze, teško da će tako nešto moći da uđe u najuži krug gradski prioriteta za finansiranje. To sad lično razmišljam, bez ideje kako bi drugi na to reagovali, ali gledajući sada budžet tako neki monumentalni spomenik teško da bi mogao da prođe.

Praktično pričamo godinu dana posle isteka roka za postavljanje spomenika Knićaninu. Sama gradska vlast je dala rok sebi do 15. februara 2016. godine. Šta se tu desilo, dokle se stiglo, novac je otišao na drugu stranu, konkus je sproveden i autor izabran da li je spomenik napravljena?

– Koliko ja znam ne. Koliko je meni poznato nije spomenik napravljen. Ostalo je da se čeka neko bolje vreme da se ta ideja realizuje. Ostaje se pri odluci da se ta ideja realizuje, ali ove godine nije u užem prstenu prioriteta.

Kao jedan od incijatora vraćanja spomenika Kralju Petru I sada ste kao funkcioner gradske vlasti u situaciji da podržite postavljanje spomenika Knićaninu. Kakva je vaša lična vaga, Knićanin ili Kralj Petar?

– To je teško odmah reći jer su obe ličnosti istorijski vrlo značajne za Srpski narod. Tu ne bih mogao da vagam i kažem ko je istorijski značajniji. Obe su vrlo značajne i vrlo poštovane kod Srba kao ljudi koji su u svom domenu doneli napredak, odnosno uložili sebe u razvoj ovog naroda.

Svedoci smo da je ideja o spomeniku Knićaninu izazvala izvesne kontroverze…

– Samo u onom delu oko pomeranja skulptura Udovice vajara Save Sandića. Mislim da niko nije bio apriori protiv spomenika Knićaninu, nego protiv lokacije. Da se Udovice izmeste u park, a da tu umesto njih bude drugi spomenik dominantan.

Ideja oko spomenika Knićaninu trpela je kritike i kroz političku ravan.

– Oko estetike naravno da mora da bude razgovora, ali sam smatrao jako opasnim te komentare kako je postavljanje spomenika Knićaninu u stvari novo posrbljavanje Vojvodine. To je jako opasno razmišljanje i otvaranje Pandorine kutije. Pogotovo u Vojvodini gde znamo šta se sve događalo. I gde je istorijski kontekst vrlo dobro pozat svima.

Neki su prigovarali, pre svega na društvenim mrežama, ponešto oko izgleda ovog spomenika poginulim Pančevcima u ratovima 90-tih.

– To je vrlo delikatno pitanje. S obzirom da su tu postradali borci u ratovima koji su vođeni u najbližoj istoriji. I te porodice su želele po svaku cenu, eto i sakupile su novac, da svojim žrtvama odaju priznanje. Neku poštu posthumnu. Porodice su dugo tražile podršku od grada za to, više nego deceniju unazad, ali sluha nije bilo. Na žalost nije bilo sredstava da se na neki uobičajeni način raspiše konkurs, da neki umetnik napravi spomenik. I eto to je taj naš nedovoljno razvijen osećaj za kulturu sećanja. Da shvatimo da je to bitno. Da su spomenici kulture bitni i da bi sredstva trebalo da se za njih pronađu. Zato kaskamo i zato se događa da nešto baš i ne bude umetnički. A o estetici možemo diskutovati uvek.

Estetiku na stranu, ali ovaj spomenik je posle svih ovih godina čekanja u decembru otkriven bez prisustva ikoga iz gradske vlasti. Da li je to možda zbog toga što se na spomeniku nalazi i ime donatora.

– Ja mislim da to sa tim nema veze.

A što vi niste bili?

– Ja sam baš tada bio sprečen.

Znamo da grad i država brinu o najkrupnijim zaštićenim kulturnim dobrima. Pomaže se oko Preobraženske crkve, manastira Vojlovica, a predstoji značajno ulaganja i vraćanje u osnovno stanje i spomenika na Stratištu. Postoji i ta komisija koja procenjuje inicijative za postavljanje spomenika i davanja imena ulicama. Čini se da ipak ima prostora da još neko bude uključen kako bi kultura sećanja u Pančevu bila na višem nivou.

– Imamo sada još jedan vrlo značajan stepenik, a to je Savet za kulturu Grada Pančeva. Pa će i savet uzeti učešća i u ovoj oblasti. Ja to bar želim. To smo već pokazali na pitanju ovog mozaika “Seoba Srba” koji će biti postavljen u sali Skupštine grada. Savet za kulturu predložio je gde da se postavi. Naravno gradonačelnik daje poslednju reč. I amin. Ali predlog je pošao od stručnih ljudi koji to razumeju. Tako ćemo i ubuduće. Komisija prvo, ali ćemo ići i na Savet za kulturu da i on da svoju ocenu. Da imamo širi krug mišljenja, jer u savetu zaista sede kompetentni ljudi.  Kompetentni su ljudi i u komisiji, zaista. Tako da ni u jednoj odluci nećemo žuriti. Uostalom nismo ni sada žurili. Za sada nema novih inicijativa za spomenike. A šta god da u budućnosti stigne biće višestruko vrednovano. I dobro vagano.

U javnosti uvek bude primedbi. Spomenuli ste mozaik “Seoba Srba”. Neki su primetili kako bi bolje bilo da bude na otvorenom prostoru, a ne u sali.

– Ne može napolju. Nema prostora gde bi mogao biti. A mozaik kada je napolju može da bude i oštećen, svejedno da li zbog vremenskih nepogoda ili ljudskog faktora. Nikada ne možete dovoljno da obezbedite da se ne dogodi. Ovako nešto monumentalno zaista je lepo da bude u sali. I to je jedino mesto u gradu gde možemo da ga stavimo. Ideja je bila da bude negde u kulturnoj instituciji, kako bi ga veći broj ljudi video, ali s obzirom na direktne prenose i broj ljudi koji ulazi u salu Skupštine grada mislim da će mozaik uvek dominirati. I da će moći ljudi da uživaju. Naravno mogu ljudi da dođu da ga vide u sali. Ko god želi. 

Spomenici i ulice, to jeste kultura sećanja. A ta kultura je deo sveopšte kulture jednog naroda koja nama nije baš jača strana. Naravno nedaće i podneblje na kome se nalazimo, gde smo kroz vekove mnogo puta razarani pa su i spomenici kulture uništavani. Mislim generalno na sve spomenike i verskog i svetovnog karaktera. Pa je bilo ideoloških previranja koja su učinila da se neki spomenici zaborave, da zarastu u vres što nije dobro. Jer se istorija naroda tako zaboravlja.