Za opstanak je presudna ljubav prema poslu

PANČEVO – Žarko Jelisavčić iz Pančeva, danas ima 25 godina, a već tri godine je vlasnik ugostiteljskog objekta u Njegoševoj ulici, Kafe Bara „Amareto“.

U ovaj posao je ušao iz čiste ljubavi prema ugostiteljstvu, i kao dete oduvek je maštao da će se baviti tim poslom.

„Ljubav prema ugostiteljstvu datira još od pre 15-ak godina i sada  mogu da potvrdim da ovim poslom može da se bavi samo onaj ko ga voli. Niko drugi neće uspeti. Kada sam rešio da otvorim ugostiteljski objekat imao sam 22 godine, ali moram da priznam da mi je dosta pomoglo to što je moj otac imao prodavnicu sportskih preparata nekoliko godina pre toga. Nekako sam uvek bio uz njega, pomagao mu, bio sam i ja zadužen za neke knjigovodstene stvari, tako da sam se nekoliko godina pre pokretanja svog posla upoznavao sa propisima, pravilima poslovanja u ovoj državi, pa mi je zbog toga bilo mnogo lakše kada sam odlučio da krenem samostalno u ugostiteljstvo, priča o svojim počecima Jelisavčić.

Zanimljivo je da je i pored tih predznanja, kako sam kaže, ipak u ceo posao ušao dosta naivno, verujući da sve funkcioniše kako treba i da će se vrlo lako snaći kako u poslu tako i u obavezama prema državi. Ali već prvih dana nakon otvaranja shvatio je da je bio u zabludi i da je najveća prepreka u ovom poslu država.

„Neko će možda pitati kako država? Država ti je omogućila da u njoj radiš, u njoj živiš, ja to poštujem, međutim, reč na koju će svaki ugostitelj prevrnuti očima je „zakon“. Ne zato što ugostitelj neće da poštuje zakon, već je problem u tome što su zakoni u poreskom i tehničkom smislu u potpunom neskladu s uslovima rada u ugostiteljskom objektu. Donose se na laičkom nivou i niko ne razmišlja da li su oni primenjivi u praksi. Zakoni moraju da prate vremenske tokove struke. Ne kažem da bi ugostitelji trebalo da donose zakone, ali bi svakako trebalo da budu uključeni u njihovo kreiranje, jer bi nam to dosta olakšalo posao, kaže Žarko.

Onje ubeđen da svi ugostitelji žele da plate porez, ali nekad nije baš lako sprovesti slovo na papiru. Kako jedan njegov drug, takođe ugostitelj, ilustrativno kaže „imam utisak da se svi zakoni donose u nekim šiframa i onda neki ljudi pokušavaju da ih dešifruju, a ti ljudi su uglavnom inspektori i onda imate situaciju da ih oni dešifruju onako kako njima odgovara, odnosno državi, a ne onako kako bi trebalo da odgovara jednom korisniku“.

Žarko objašnjava da to u praksi znači da su ugostitelji konstantno u prekršajima, u manjkovima pića, uvek fali jedna ili dve flašice soka…

„Naravno – ne namerno. A kazne za takve smešne prekršaje su drakonske. Često se dešava da inspektori lokal zatvore, a zatvaranje lokala može jedan posao dovesti do ivice rentabilnosti a na kraju i do zatvaranja. Veliki mi je problem bio da se naviknem na tako nešto u početku. Jedna jako bitna stvar u ovom poslu je, ponoviću opet, da se radi iz ljubavi, kaže on.

Žarko jen mišljenja da u ugostiteljskom poslu nikada gosta ne treba gledati kao na nekog ko će ti doneti zaradu.

„Oni su ljudi koje ćeš ti svojim uslugama zadovoljiti, koji moraju da budu zadovoljni kada popiju dobru kafu ili napitak, da im izađeš u susret tako što ćeš ih ponekad počastiti nečim ili spustiti cenu nekog napitka, napraviti neku akciju. Često mi se zameralo od komšija u početku – što si spustio cenu ovog, što onog. Nisam spustio cenu da bih privukao svakoga, nego sam se spustio na nivo trenutne situacije u zemlji, a očigledno je da je velika kriza. Međutim, ako se ti ljudima odužiš na takav način, uz malo pristupačnije cene, oni će svaki sledeći put ponovo doći kod tebe i onda će ta zanemarljiva razlika u ceni na kraju postati totalno nebitna, otkriva nam neke tajne preduzetničkog posla.

Razlog opstanka on vidi i u tome što je kao srednjoškolac uvek želeo da sa svojim drugarima bude redovan gost nekog ugostiteljskog objekta koji će mu obezbediti lagodnost, komfor gde neće morati da razmišljam da li moram da popijem piće ili dva i koliko u njemu sedi. To je sada omogućio svojim gostima, tako da među njima ima i onih koji dolaze i po tri četiri puta dnevno, koji su bukvalno prijatelji lokala.

„Mislim da su sve te činjenice nekako dovele do toga da ovaj lokal i nakon tri godine radi uspešno i da će nastaviti u tom nekom smeru. Definitivno ostajem u ovom poslu, jako mi se sviđa. Nekako ne shvatam ovo kao posao već kao nešto što radim iz ljubavi, kaže Jelisavčić.

Međutim, kada se seti te 2013. godine, kada je registrovao firmu, a počeo da radi nakon mesec dana, knjigovođa ga je pozvala dan nakon što je zvanično otvorio lokal i rekla da mora da plati razne usluge, porez, takse, tako da su definitivno velika prepreka za početnike finansije.

„Neko ko nije u ovom poslu, ko nije preduzetnik, reći će da ne košta puno da otvoriš firmu. Otvaranje ne košta puno, ali sve ono što te čeka nakon što otvoriš firmu to su stvarno veliki nameti. Vidim da zemlje iz komšiluka sve više ukidaju poreze i namete za mala i srednja preduzeća. Jedan od takvih primera iz našeg komšiluka je Albanija. Oni su ukinuli većinu nameta koja opterećuju mala i srednja preduzeća, kaže Jelisavčić.

Kao i većina drugih preduzetnika s kojima smo imali priliku da razgovaramo i on je mišljenja da bi doprinosi trebalo da budu manji, da bi morali da podstiču, a jedna jako bitna stvar je inspekcija koja kontroliše rad i njihov odnos prema ugostiteljima.

„U mom slučaju, kod ugostiteljskih objekata, inspektori bi trebalo da budu naši prijatelji, u smislu da nam sugerišu i da nas savetuju kako bi trebalo da radimo i šta, a ne da dođu i da se ponašaju kao da su nam najgori neprijatelji i jedino što znaju na kraju da urade, je da nas kazne. U Italiji, na primer, finansijski i poreski inspektori dođu u kontrolu, u prvom kontrolisanju sednu sa tobom i upozore te šta sve nisi uradio, šta sve nisi ispunio i gde je greška. Onda ti daju rok od trideset dana, a ti se obavezuješ da ćeš u tom roku greške ispraviti. Nakon tih 30 dana ponovo dolaze u kontrolu i kažnjava te tek ukoliko nisi ispravio sve što ste prethodno popisali. Kod nas toga nema. Meni kada je prvi put došla inspekcija, ja sam se šokirao jer su oni uleteli u šank, naredili mi da otvorim kasu, da popišem sav novac koji sam imao u kasi i kaznili me zbog 100 i nešto dinara više koliko sam tada imao u kasi. Visina te kazne je totalno neprimerena našim uslovima za rad. Kreće se od 50.000 do nekoliko stotina hiljada dinara. Na kraju može doći do toga da neko zatvori lokal, jer nije u stanju da ispoštuje ono što su tražili od njega, prenosi si nam svoja iskustva Žarko Jelisavčić.

Njegova velika želja je da se ubuduće zakoni donose tako što se ljudi iz struke uključuju u kreiranje, jer jedino na takav način posao preduzetnicima može biti olakšan.

V.J.P.

Projekat „Priče o privrednicima“ je sufinansiralo Ministartvo kulture i informisanja Republike Srbije