Od istog autora:

VENECIJA I JA 

Između datuma koji označava njeno rođenje i onog kojim je obeležena njena smrt proteklo je tačno 1376 godina i dva meseca. Toliko je trajala Venecija i u istoriji ostavila trag kao najdugotrajnija državna tvorevina nove ere. Njenu istoriju stoga nije moguće sabiti u jedan članak ove vrste. Bio bi predugačak i niko ga ne bi čitao. Jer, istorijske tekstove čitaju istoričari i retki zaljubljenici. Ostatak publike voli zanimljivosti.  Pa hajde da probamo da iz ove trinaestovekovne sage izdvojimo bar neke događaje koji bi se mogli smatrati  ili prelomnim ili zanimljivim na neki poseban način.

Ako bi Venecijanci danas rešili da podignu spomenike svima onima koji su bitno doprineli nastanku Grada, a potom i Države, na spisku bi se sasvim sigurno našao i hunski vođa Atila, među intimusima poznatiji kao Bič božji. Odabir bi bio više nego opravdan jer drevni Veneti, koji su čitav milenijum i po živeli na ovom prostoru, te poslednjih vekova stare ere i prvih četiri nove, mirno trajali svoje dane u okvirima Rimske imperije, prvi su na svojoj koži osetili talase varvarskih hordi koje su, probivši spoljne granice Carstva, počele da se slivaju na Apeninsko poluostrvo. Pošto njihovim tragom ni trava više nije rasla, a bili su se više nego navadili  na ovaj špacir, Veneti, koji su živeli baš na tim, omiljenim rutama raznoraznih Ostrogota, Vizigota, Alana, Gepida, Longobarda i ostalih, počeli su da se sve više primiču moru, napuštajući stara i već veoma riskantna staništa. Tek nakon hunske najezde sredinom petog veka oni koji su izbegli pred divljim jurišem Atiline konjice, odlučili su da ostanu tu gde su se zatekli, na mnogobrojnim ostrvcima kojima je obilovala današnja venecijanska laguna. Doduše, u dva Atilina pohoda 450. i 452. godine bilo je i kojekakvih ljubavnih zavrzlama koje je izazvala Onoria, sestra tadašnjeg rimskog cara Valentiniana Trećeg, ali o tome ćemo drugom prilikom, kada bude bilo reči  Atili i njegovim ženama.   

Grad venetski je zalaganjem božanskog Proviđenja nastao usred voda pa je  tim vodama i zaštićen kao bedemom. Zbog toga se stavlja na znanje  da će svaki onaj ko ove vode predate na javno korištenje na bilo koji način ugrozi,  biti proglašen neprijateljem otadžbine, pa će mu biti dosuđena kazna ništa manja od one predviđene za rušitelje svetih bedema naše države. Zakon ustanovljen ovom objavom važiće na vjeki vjekova.  

Pod budnim okom Vizantije

Neka ostrvca u Laguni već su bila nastanjena tokom perioda prethodnih doseljavanja, a na pojedinima su se, uz kamenom ozidane kuće, nalazile i crkve. Prvoj sakralnoj građevini posvećenoj Blaženom Jakovu Apostolu temelji su udareni na ostrvu Rialto 25. marta 421. godine pa se taj dan vodi kao rođendan Venecijanske republike.

Državna tvorevina koja je tada pokrivala ovaj prostor današnje Italije  imala je sedište u Konstantiniopolju. Da, bila je to stara dobra Vizantija koju naš svet voli da poistovećuje sa nečim što je kao naše, ergo je pravoslavno, etc. Tada, u petom i šestom veku, hrišćanska crkva je još bila jedinstvena, a Imperija podeljena na dva dela: istočnu i zapadnu. Istočnoj , odnosno Vizantiji ili Bizantu, je pripadao i ovaj deo Jadrana. Carski egzarh stolovo je u Raveni, a značajniji centri su bili Torćelo, Herakleja i Grado. Sve ovo govorim samo zbog jedne eventualne zapitanosti našeg prosečnog turiste, koja bi ga mogla snaći ako u nekoj prilici načuje za postojanje venecijanskog Patrijarha. Upravo kao posledica te vekovne dominacije Vizantije nad ovim prostorom, i dan danas, poglavar venecijanske biskupije ne nosi titulu biskupa već patrijarha. Ne nosi niti bradu, niti kamilavku poput onih koje krase glave istočno hrišćanskih arhijereja, obučen je kao i ostali biskupi Rimske crkve ,ali je titulisan kao patrijarh. 

Republika Venecija je u srpskom jeziku najčešće imenovana kao Mletačka republika, a njeni žitelji kao Mleci ili Mlečići. Na prvi pogled, između ovih reči ne postoji baš nikakva sličnost ali nije tako. Zarad objašnjenja prilažem sledeći link  kako bih  izbegao nepotrebno pametovanje oko nečega što bih ionako morao da prepišem sa neta. 

Godine 697, pod okom Vizantije, Veneti biraju svog prvog dužda. Na italijanskom se ova titula izgovara kao „dođe“,  a potiče od latinske reči dux. Prvi čovek buduće Republike zvao se Paolućio Anafesto i vladao je punih dvadeset godina. U njegovo vreme, vrlo živa trgovina koja se sve više razvijala u ovoj zoni, počinje da nekim porodicama donosi sve veće prihode pa samim tim i međusobna trvenja postaju sve žešća. Borba za mesto glavnokomandujućeg se, tada kao i sada, zvala politikom, s tim što su Veneti ovaj pojam kasnije nešto modifikovali, o čemu će biti još reči. Tako je u ovom kraju izbio i veoma ljut ratni sukob između gradova Erakleje i Jezola, od kojih je ovaj drugi danas omiljeno svratište svih đačkih ekskurzija koje se iz naših krajeva kreću u pohode Italiji i njenim znamenitostima. U periodu tih oružanih sukoba tamošnji živalj više ne bira vladaoce već vojne vođe  pod titulom „magister militium“, čiji su mandati trajali po godinu dana, a običaj je iskorenjen po okončanju ratnih nadigravanja.

Koliko je politički život tadašnjih Veneta bio živahan svedoči i činjenica da su od devet duždeva i „magistara“ biranih tokom skoro stotinak godina, samo trojica proživela neku vrstu mirnog života i umrla u sopstvenom krevetu. Ostalih šestorica su bili ili ubijeni, pa čak i iskasapljeni, ili pak proterani. 

Pronađen je zaštitnik

Deveti vek u ovom kraju počinje invazijom Franaka pod komandom kralja Pipina, sina Karla velikog. Događaj je od značaja iz dva razloga: prvi je  da su se  tokom ovog sukoba Veneti,  prvi put poslužili ratnim lukavstvom koje će, tokom potonjih vekova postati okosnicom kako njihove ratne strategije, tako i  njihove spoljne politike.  Franačke galije koje su im bile za petama,  oni su veštom igrom navukli u plitke vode gde su se iste nasukale, a haos koji je tom prilikom nastao, bio je iskorišten za energičan napad domaćih u kome je neprijateljska vojska desetkova. Druga posledica ovog sukoba je odluka da se dužd, odnosno državna uprava sa ostrva Malamoko, koje je bilo teško braniti od napada sa kopna, preseli na Rialtinska ostrva,  nepristupačan niz ostrvaca na kojima će nastati jezgro buduće venecijanske varoši. Prvi dužd koji je ustoličen na ovoj novoj lokaciji se zvao Anjelo Partećipacio pa se smatra i za osnivača Grada. A da grad ne bude bez moćnog nebeskog zaštitnika pobrinuo se gospodin slučaj.

Događaj se zbio s kraja 827. godine kada je jako nevreme nateralo deset venecijanskih lađi da pristanu u Aleksandrijskoj luci, mestu ne baš posebno pogodnom za zadržavanje ergo su u to vreme neprijateljstva između egipatskog kalifa  i hrišćanskog komšiluka bili na vrhuncu. Vizantijski car Mihajlo Drugi tada je zabranio svaku trgovinu sa Egiptom što je važilo i za venecijanske trgovce kojima je, po pravilu, teško padala svaka zabrana koja bi ograničavala njihovu trgovinu. Stoga im je  ova bura došla kao dobar izgovor da u Aleksandriji ipak napune brodove veoma traženom istočnjačkom robom. Zapovednici konvoja, izvesni Rustiko sa Torćela i tribun sa Malamoka prezimenom Bono, iskoristili su priliku da razgledaju grad i posete crkvu u kojoj su čuvane mošti Svetog Marka Jevađeliste. Pomenuta dvojica su imala posebnog razloga za ovu vizitaciju jer, su kao i ostali obrazovaniji sunarodnici, odrastali uz legendu o neraskidivoj vezi ovog svetitelja sa venecijanskom lagunom. Idući ka Rimu gde je prizvao kolega pod današnjim imenom Sveti Petar,  Marko je, kaže legenda,  zbog jake bure morao da se zadrži na ostrvu Rialto. Pristajanje galije u kojoj se nalazio nije prošlo baš najsjajnije, bilo je tu svega i svačega pa i ljudskog stradanja, tako da je Jevanđelista, oporavljajući se,  doživeo prikazanje  Anđela Božjeg u formi krilatog lava, koji mu se obratio sledećim rečima: „Pax tibi Marce, evangelista meus. Hic requiescet corpus tuum“. Što bi značilo: „Mir neka je sa tobom, o Marko, moj jevanđelisto. Ovde će počinuti telo tvoje“. I dalje: „A mesto gde tvoje telo počine, o Marko,  postaće mestom milosti i pravde“. Legenda još kaže da je tada došlo do izvesnog nesporazuma uobičajenog prilikom dijaloga između Božanske Sile i Ljudske Ništavnosti, ergo je Marko pomislio da su mu dani odbrojani i da će ovde, usred sve te vodurine, doživeti kraj kako svoje karijere tako i kratkog mu života. Ispostavilo se, potom,  da je Anđeo govorio koristeći se futurom drugim, pa je objasnio da njega, Marka, očekuju još mnoga druga iskušenja i podvizi, ali da će se vratiti ovde, na ovo ostrvo i tu zauvek počivati. 

Pod zaklonom svinjetine

Doduše,  bilo je teško naći onoga ko bi mogao posvedočiti istinitost iskaza o događaju koji se zbio osam vekova pre ove legendarne ekskurzije u Aleksandijsku varoš kada se belodano videlo da ova dva Mlečanina ne samo da su bili vrsni pomorci, već i veoma zagriženi patrioti. Stoga ne bi bilo preterano posumnjati da su ova dvojica sve to  izmislila kako bi ubedili hrišćanske kaluđere, zadužene da se brinu o Markovim zemnim ostacima, da im na lepe oči predaju zemne ostatke ovog dragocenog tela zarad premeštanja na bolje i nadasve sigurnije mesto koje je i sam Anđeo Gospodnji označio kao definitivno. Kaluđeri, generalno gledano, ne spadaju među naivan narod, tako da bi se teško uhvatili na ovu pričaniju da im nad glavama nije visila nesumnjiva i krajnje otvorena  pretnja. Ordinirajući emir egipatski upravo je u Aleksandriji dovršavao velelepnu džamiju pa se zuckalo da će za njeno ukrašavanje biti iskorišćena građevinska galanterija iz njihove crkve,  koja je okom lokalnih vlasti, već viđena kao buduća ruševina. Prostom kalkulacijom kaluđeri su ustanovili da bi za Sveca ipak bilo bolje da bude premešten u jednu hrišćansku državu, a priča o Anđelu i njegovom proročanstvu stavila je na tu odluku i božansku overu.

Da bi se Markove mošti bile što bezbednije prošvercovane pored budnih carinika i sveprisutnih uhoda, odlučeno je da korpa od pruća, u kojoj su se nalazile, bude prekrivena lišćem, a odozgo naslagani komadi sušenog svinjskog mesa. Ta vrsta namirnica je kod svakog pravog muslimana u najmanju ruku izazivala gađenje, a oni ekstremniji su sasvim lako i u nesvest mogli da popadaju. Stoga se nije našao niko ko bi okom ili rukom proveravao da li se tu radilo samo o mesu ili je bilo i štogod kostiju. 

Tako je Sveti Marko 31. januara 828. godine konačno stigao do svog počivališta gde je svečano dočekan i pohranjen ispod glavnog oltara crkve Svetog Teodora.  Nedugo potom, ordinirajući dužd Justinijan Partećipacio, naložio je zidanje nove crkve koja bi ponela ime zaštitnika Venecije.

Od tada sveti zaštitnik i njegov štićenik veličanstvena Serenissima žive u slozi i ljubavi. Obličje krilatog lava, simbola svetog Marka, je tokom vekova posejano po svim prostorima na kojima se rasprostirala Republika. Srećemo ga po trgovima blistavih mediteranskih gradova, na fasadama njihovih drevnih zdanja, urezanog u mramorne ploče, u reljefu ili bareljefu, pred crkvama, vilama gosparskih familija, na ulazima u luke, vidimo ga na pečatima kojima se overavaju državna akta, na pismima… Lav Svetog Marka  je prikazan sa oreolom nad glavom i otvorenom knjigom, za koju se tvrdi da predstavlja Jevanđelje i na čije dve stranice stoji napisana ona prva rečenica anđeoskog obraćanja svetitelju:  „Pax tibi Marce, evangelista meus“. U drugoj šapi lav drži mač što je simbol državne sile. Kada je Venecija kretala u rat, na zastavama razvijenim na jarbolima njenog ratnog brodovlja nalazio se lav koji je držao samo mač. Jevanđelje je bilo zatvoreno i položeno ispred njega. Smatralo se da nije dobro ići u rat sa Jevanđeljem u rukama. Licemerje ove vrste, ustanovljeno je nešto kasnije, ali to sa Jevanđelistom Markom nije imalo nikakve veze. Naprotiv.     

Živoslav Miloradović

Pročitajte i:

VENECIJA I JA